Orga(ni)zam

Na stubu srama kroz odjek plača života savija se u položaj fetusa…

Tama je najbolja kroz zaborav.. Pušta se da plovi kroz utrobu ranjene zveri.. kroz sebe i od.. želela je da izgara noćas.. stopi se sa nevidljivim…

Jedva čujni zvuk plejera..
Ne dodiruje emocije..
Ne dodiruje ništa što će je taći..

Pušta me da gledam igru gorelih u paklu.. dok se izvija.. Jako, jače..

orgazam

Ne dodiruje pod, on dodiruje nju..
Ne udiše vazduh, cvili kroz njega..
Ne plače, suze teku niz obraze..
Ne voli, nije sposobna..

Prsti na nogama ka napred, kičma presavijena, potiljak o pod.. Udar – jak, tup, beskonačan…

Grčenje…

Groznica trese telo.. Lice okupano.. Butine izgorele..
Oči mi obnevidele, lice suvo od daha nošenog sobom…

Tišina para sluh, dok se okreće se na stranu skupljajući u položaj fetusa…

Muzika s plejera stala je odavno…

Advertisements

Vreme reči

Košava je nosila ka bespućima.. Ovog trena u kome trnuh sve se gubilo, dan u noći, noć u danu..

Bolovi su cepali svaki deo tela nemuštim jezikom..

Ti preko puta na krevetu razvučenom od košmara.. Stizao me jedan po jedan, isplivavao u svojoj borbi nerođenog deteta..

Puls slepočnice.. Daljine su dozivale da im se javim kroz lipu, udar o prozor, kroz znojavu noć, zvezde razapete preko ulice..

Kiša kroz škripu kočnica…

20141130_222001

Da poletim kroz nijanse četinara.. Pređem sva prostranstva koja sam nekada voleo i divio im se..

Tebi, Sebi..

Umirući princ bez belog konja.. nemi otkucaj kazaljke koji prevrće.. I vreme koje je određeno da teče bilo nas ili ne..

Sutra me se nećeš ni setiti.

Preslab sam ja za nekog poput Sebe, nemirnog duha u još nemirnijem telu koje popušta godinama..

Nismo više mladi ko nekad što smo umeli biti iako se pravimo da smo…

Danak bez krvi u krvi do kolena.. Da li znamo voleti ili je sve gluma .. ?!

Prevrnuću se još koji put u sopstvenom ledu ulice bez – Imena za sva ona nova koja će doći kad nas više ne bude Tu…

Pustiću kišu i ovog jutra da uđe kroz zatvorene prozore…

Lipa

Dah..  jedan, drugi.. Izdah..

List, jedan, drugi..  Više ih ne brojim.. svuda okolo po parketu pišu sudbinu svog novog početka..  Ležim dok me kupaju svojim već požutelim zelenilom.. glava na boku.. bez pokreta jedan mi pada na dlan .. kroz prste pretvaram se u njegov kraj za novi početak..

Čučanj.. korak ka prozoru.. lice koje oseti hladnoću kroz polutamu..
Krik za Tren.. tren za osećaj koji će odneti košava kroz vazduh do…
Letim.. bar mi se čini.. levitiram to znam zasigurno.. gledam je kako igra svoj ples puštajući svaki svoj izdanak u nestanak dok postaje skelet.. Lipa..
Jači osećaj na mimičnoj muskulaturi, prozor koji želi da odigra udar sličan gromu.. branim telom.. neka ga još koji Tren na mom licu i suznim mi očima..

Zastava vijori, jedna, druga..  Petljaju se dok nestaju u mom novom dahu..
List na čelu, pa na oknu.. klizeći odlazi daljinama.. promrzle falange svakog prsta trudeći se drže..
Udah, jedan, drugi, treći – najjači..

Zatvaram oči.. slušam kako se jesen igra.. sekund i..

Vidim svod.. bledi nadamnom, nad drvetom, nad trenom odnešenim..  Još jedan krik busu u prolazu..  Deca koja se vraćaju kućama novog subotnjeg kraja..  Zamršena, pomalo zapuštena kosa ispod koje mi bridi koža kalvarije..
Osećam ga jako.. nadolazi.. sprema se da kao bura uništi noć koja traje isuviše dugo..
A ja..  Spremam se za udar onaj najhladniji.. svetla preko puta obeležavaju teritoriju strane Zemlje.. ja branim moju čekajući tren.. i..

Vidim ga..  svod postaje blagoplav..  jače plav.. plavlji.. Ne znam  da li mogu izdržati ovaj osećaj.. Hladnoća probija svaku kost.. koža kao da se suši.. i.. tu je.. Jutro, Osvit, hladna Zora okupana Beogradskim vetrom…

Izdah.. Okret.. Korak, prvi, drugi.. Sedoh na pod..

Prozor odigra svoju igru, jak prasak i hladnoća koja nestaje polako kao noć iza mene..

Škripa guma, vrata trole koja se otvaraju, glasovi ljudi koji mi paraju labirint..

Zažmurih drugi put..  Hiljade nijansi plave lelujaju tu nadohvat očne jabučice..
Ustajem gazeći po lišću osluškujući njegov šum.. I dalje titraji pred očima uz povremen osećaj levitacije..
Biće hladna ova zima, predosećam.. Zveketi prozora.. više ih i ne brojim..
Leđima okrenut odlazim ka vratima u susret novom nepoznatom..
Ovog novog trena želim samo da osetim još i miris pečene kafe.. ukus.. i polako utonem u novi dan..
Čudne su Nedelje..  Ponekada isuviše…

Ponekad…

Ponekad zaboravim svoje snove

i osetim hladnu realnost…

hladnoća me prožima i budi već budnog tako naglo, izjutra…

tek topla kafa i tvoji dodiri opet me vrate snovima…

 

Ponekad zaboravim ko sam

i kad se setim…boli me što sam samo larva u mravinjaku punom…

tek neka sena na nebu punom zvezda…

ponekad...

Ponekad zaboravim neke stvari i kad ih se opet setim

kajem se što ne dajem drugima onoliko koliko traže, a opet…

bojim se da će me jednom ostaviti svi, čak i Ti,

da će zaboraviti sve što učinih za njih

i da im neće biti važno to što toliko mrzim samoću…

što mrzim lepe dane kad si sam ,

bez igde ikoga , bez igde ičega, Sam,

ostavljen kao štene malo, kome je hladno bez majke…

A majku mu ubiše hladnokrvno oni koji žele do Boga…

Da li će ga stići, dotaći… Da li će se približiti zvezdama ,

ili će pobeći kada shvate da grešni su !?

ponekad

Ponekad zaboravim da ti kažem da te volim,

ali bojim se svojih reči, svojih osećanja,

a još više se bojim noći bez Tebe…

Sumorno lice u ogledalu zbunjuje…

Lep dan bez Tebe i nije toliko lep…

A noći isuviše duge su…

Ponekad…