Vreme reči

Košava je nosila ka bespućima.. Ovog trena u kome trnuh sve se gubilo, dan u noći, noć u danu..

Bolovi su cepali svaki deo tela nemuštim jezikom..

Ti preko puta na krevetu razvučenom od košmara.. Stizao me jedan po jedan, isplivavao u svojoj borbi nerođenog deteta..

Puls slepočnice.. Daljine su dozivale da im se javim kroz lipu, udar o prozor, kroz znojavu noć, zvezde razapete preko ulice..

Kiša kroz škripu kočnica…

20141130_222001

Da poletim kroz nijanse četinara.. Pređem sva prostranstva koja sam nekada voleo i divio im se..

Tebi, Sebi..

Umirući princ bez belog konja.. nemi otkucaj kazaljke koji prevrće.. I vreme koje je određeno da teče bilo nas ili ne..

Sutra me se nećeš ni setiti.

Preslab sam ja za nekog poput Sebe, nemirnog duha u još nemirnijem telu koje popušta godinama..

Nismo više mladi ko nekad što smo umeli biti iako se pravimo da smo…

Danak bez krvi u krvi do kolena.. Da li znamo voleti ili je sve gluma .. ?!

Prevrnuću se još koji put u sopstvenom ledu ulice bez – Imena za sva ona nova koja će doći kad nas više ne bude Tu…

Pustiću kišu i ovog jutra da uđe kroz zatvorene prozore…

Advertisements

Zemlja

Kroz daljinu nazirala se Nova Kula Novog Beograda.

Stare nema odavno…

Reka nas je delila, pokoje drvo nevidljivo od šume, biciklicti na Keju i oblaci horizonta…

Postao sam opčinjen Vodom, Savom i Dunavom… Svakom njihovom kapi..talasom..svakim mehurićem površine.. Družimo se često ovih dana, Ona i ja.. postajemo skoro nerazdvojni u svojim velikim tajnama i malim željama.. jer zna najbolje da prigrli, upije svu bol, podari mir i spokoj…

Srećući poznate mi i nepoznate Ljude, pitali smo se isto – kud plovi ovaj Brod satkan od krvi i mesa, pepela predaka i glavešina nePredanosti naroda Balkana…

Počeli su da mi zameraju neki koji me znaju, zovu me piskaralom, luzerom vremena, na šta se samo nasmejem.. i Voda sa mnom..

Ja Reči neću dozvoliti da umre… makar i onoj predPoslednjoj… ili pogrešnoj…

...piskaralo...

…piskaralo…

Možda i idem kontra vetra, to za života saznati neću, al bar činim ono što želim i volim… Ostaće iza mene dve reke da mi šapatom vetra prenesu ono što budu nosile njihove misli dubina kad me više ne bude tu…

 

 Bila jednom jedna zemlja puna ptica srezanih krila..   Širile su ih u svom beznađu čekajući bolje danas, jer im se sutra već činilo prekasno..    Bila jednom jedna zemlja puna prelepih ptica koje su svaki svoj uzlet pravdale, iako nisu želele to, belih ptica okupanih sivim bojama..    I na tren, kad im se učinilo da lete, već su morale da se prizemlje, jer su te ptice živele na pravom mestu u pogrešno vreme..     Bila jednom jedna zemlja u kojoj se sve vrtelo u nedogled i beskraj..   u kojoj se dan činio kao noć, godine kao vekovi..   u kojoj su se ptice nadale da će poleteti i dotaći daleka prostranstva neba..    jednom i zauvek   u Zemlji koja je jednom bila   i koja nije zasluživala To…

moja zemlja