Bogovi

Palo je teme i pali su Bogovi…
Serafimi su pevali oplakujući svoja krila…

Kroz opalo lišće što pravi mesečevu sonatu pod stopalima, stajao sam…

U daljini jesen je igrala svojim nijansama…

Sve je bilo igra dok igre nije bilo ni od kuda…

Žuto lišće

Došao sam noćas da osetim žamor pod nogama… Telo je drhtalo… Bacio sam se u gomilu tišine kroz zvuke od zvezda na nebu…

Novembar je, a ja negde u maju kroz ples Inki uklesanih u kamenu brojim padalice ne bih li kroz drhtavo telo ugledao onu jednu…

I dah se ledi…
I šiba košava…
I pada perje na mene…
I nema Bogova vidljivih oku…
I plešem dok ležim u šuštavilu osluškujći pokrete ekstremiteta stvorenih u opal-om žutom lišću…

Ustajem dok mi tremor para telo. Stresam se i odlazim u noć.

Ako ne znaš gde je kraj seti se početka, jer oni koji ne opažaju dali bi svu volju da su svesni da mogu da opipaju neosetljivo.

A Bogovi ?! Oni su pali odavno…

Advertisements

Ko još sluša Vivaldija !?!

Vreme je kada padaju kesteni…

Košava juri kroz grane zamagljene od sna… Dižem ruku da uhvatim njen dah, pa ga puštam kroz prste da odleti onom kome je suđen…

Utorak je izmakao… Na klaviru ucrtani otisci mome oku vidljivi…

Svirala si Vivaldija dok sam pokušao da nacrtam taj obruč od jave… Sad si samo privid kroz dim cigarete…

......

Želje se gase za onoga koji ih ispuni, taj teži novim, (ne)ostvarivim…

Snovi se sanjaju samo kada imaš kome da ih ispričaš, ovako postaju magla zarobljena duboko u dnu svesti…

Čežnja se ne gubi, ostaje zauvek da leprša nad nama dok čeznemo još više i dalje…

Leteo sam ove noći, obilazeći svaki prozor grada samo da čujem taj zvuk, da ga dodirnem… Nigde ga nije bilo…
Ko još svira klavir u vreme košave ?!?  Tada se prepuštaš drugoj noti ako si sposoban da je čuješ…

Studen je, a negde zarobljena vrućina kroz pore mi kože probija van…
Pustiću Proleće i slušati kako grane u ritmu jeseni biju o okna…

Negde daleko u zemlji od sna započeću Sredu…

Lipa

Dah..  jedan, drugi.. Izdah..

List, jedan, drugi..  Više ih ne brojim.. svuda okolo po parketu pišu sudbinu svog novog početka..  Ležim dok me kupaju svojim već požutelim zelenilom.. glava na boku.. bez pokreta jedan mi pada na dlan .. kroz prste pretvaram se u njegov kraj za novi početak..

Čučanj.. korak ka prozoru.. lice koje oseti hladnoću kroz polutamu..
Krik za Tren.. tren za osećaj koji će odneti košava kroz vazduh do…
Letim.. bar mi se čini.. levitiram to znam zasigurno.. gledam je kako igra svoj ples puštajući svaki svoj izdanak u nestanak dok postaje skelet.. Lipa..
Jači osećaj na mimičnoj muskulaturi, prozor koji želi da odigra udar sličan gromu.. branim telom.. neka ga još koji Tren na mom licu i suznim mi očima..

Zastava vijori, jedna, druga..  Petljaju se dok nestaju u mom novom dahu..
List na čelu, pa na oknu.. klizeći odlazi daljinama.. promrzle falange svakog prsta trudeći se drže..
Udah, jedan, drugi, treći – najjači..

Zatvaram oči.. slušam kako se jesen igra.. sekund i..

Vidim svod.. bledi nadamnom, nad drvetom, nad trenom odnešenim..  Još jedan krik busu u prolazu..  Deca koja se vraćaju kućama novog subotnjeg kraja..  Zamršena, pomalo zapuštena kosa ispod koje mi bridi koža kalvarije..
Osećam ga jako.. nadolazi.. sprema se da kao bura uništi noć koja traje isuviše dugo..
A ja..  Spremam se za udar onaj najhladniji.. svetla preko puta obeležavaju teritoriju strane Zemlje.. ja branim moju čekajući tren.. i..

Vidim ga..  svod postaje blagoplav..  jače plav.. plavlji.. Ne znam  da li mogu izdržati ovaj osećaj.. Hladnoća probija svaku kost.. koža kao da se suši.. i.. tu je.. Jutro, Osvit, hladna Zora okupana Beogradskim vetrom…

Izdah.. Okret.. Korak, prvi, drugi.. Sedoh na pod..

Prozor odigra svoju igru, jak prasak i hladnoća koja nestaje polako kao noć iza mene..

Škripa guma, vrata trole koja se otvaraju, glasovi ljudi koji mi paraju labirint..

Zažmurih drugi put..  Hiljade nijansi plave lelujaju tu nadohvat očne jabučice..
Ustajem gazeći po lišću osluškujući njegov šum.. I dalje titraji pred očima uz povremen osećaj levitacije..
Biće hladna ova zima, predosećam.. Zveketi prozora.. više ih i ne brojim..
Leđima okrenut odlazim ka vratima u susret novom nepoznatom..
Ovog novog trena želim samo da osetim još i miris pečene kafe.. ukus.. i polako utonem u novi dan..
Čudne su Nedelje..  Ponekada isuviše…

Molitva

Слика

Daljine..Zidine i Grad obasjan sutonom..Horizont se pretapa oblacima tmine i ozarjem sunca na izdahu..Na sve strane praznična euforija..Ne osećam je..Ne znam dal`da prepišem godinama il..Čudno vreme za ovo doba..Čudni Mi…Košava mrsi vlasi boje isprane kane,noseći miris tek procvalog pupolja breskve.. Pitala me da se pomolimo zajedno..pristao sam..Stepenicama odjekuju koraci, zvona iz blizine i nisu toliko strana i…Večernja molitva…Ljudi bez nade.. i Mi.. tu na pragu Novog-starog više od 12 godina..I opet ćemo mirno zagrliti jedno drugo kao da se ništa nije ni desilo..A ko sam ja da ne oprostim?! Neće joj biti prvi put kao što znam da nije ni poslednji..i neće me utešiti to što sam siguran da će se uvek vraćati meni, iznova..Odjecima starih stepenica prihvatiću izvini po ko zna koji put hrleći sa njom ka zalasku.. jer Čovek je stvoren da prašta, bar ja jesam, što je savršeno znala..tu u Beogradu iz kog nismo potekli ni Ona niti ja…