Muškarac

Plače mi se.. Jel smem to da napišem ?

Muškarci ne plaču, zar ne ?! Tako su nas učili…

Ali ja nisam muškarac, bar ne ove noći.. Plakao bih, al neće suze.. Kao da su lakrimalne žlezde presušile..
I tako dve godine.. nema ni jedne, dok u meni sve vrišti i kuva i peče se negde na sredini Čistilišta…
34…
Nije malo..
Raskršće…
Ko sam, gde sam, šta sam sem gomile dijagnoza koje se lepe kao čaršafi od znoja..
Vanzemaljac !?!

Znam da ne pripadam Ovde..

Ne uklapam  se u kalupe..

I sve vene..  kroz moje vene kroz koje teče pregusta krv.. ona zgrušana… Istinita..

..............................................

Nisam stvoren za rutinu.. od 7h do 16h.. ni za onu drugu, kapitalističku.. ni za……

Ma fitt in magarče !!!!!

Hoću, ne umem.. Ljudi zuje oko mene.. Iste priče svaki dan novim ruhom obojene…

Nije ovo tužna pesma, stih.. Nije ovo sonata.. Ovo je Zemlja oko koje se vrti osa u kojoj se sve stumbalo…

Noćas sam usnio treći rat po redu mi.. Zašto osećam da je četvrti uveliko počeo.. ?!

Muškarac koji bi da plače ove noći, zbog tuge, zbog sreće, zbog emocija i stega u sternumu..

Boli me.. Ne duša, ona je odavno prestala Biti.. Boli bol..

Gubim se u već izgubljenim rečenicama bez smisla i niza…

Muškarac koji ume da voli sve osim sebe…
Muškarac pun besa koji ne može kao jedinka ništa promeniti…
Muškarac koji želi biti muškarac, a ne džentlmen da bi se uklopio u Vreme zvano Danas…
Muškarac koji cvili na pragu nemaštine, jave i sna, tuge i sreće, radosti i boli… mate-rijal-nosti..
Muškarac bez definicije muškaraca !!!

Ugasiću plavo svetlo, bar ove noći…

Advertisements

Vreme reči

Košava je nosila ka bespućima.. Ovog trena u kome trnuh sve se gubilo, dan u noći, noć u danu..

Bolovi su cepali svaki deo tela nemuštim jezikom..

Ti preko puta na krevetu razvučenom od košmara.. Stizao me jedan po jedan, isplivavao u svojoj borbi nerođenog deteta..

Puls slepočnice.. Daljine su dozivale da im se javim kroz lipu, udar o prozor, kroz znojavu noć, zvezde razapete preko ulice..

Kiša kroz škripu kočnica…

20141130_222001

Da poletim kroz nijanse četinara.. Pređem sva prostranstva koja sam nekada voleo i divio im se..

Tebi, Sebi..

Umirući princ bez belog konja.. nemi otkucaj kazaljke koji prevrće.. I vreme koje je određeno da teče bilo nas ili ne..

Sutra me se nećeš ni setiti.

Preslab sam ja za nekog poput Sebe, nemirnog duha u još nemirnijem telu koje popušta godinama..

Nismo više mladi ko nekad što smo umeli biti iako se pravimo da smo…

Danak bez krvi u krvi do kolena.. Da li znamo voleti ili je sve gluma .. ?!

Prevrnuću se još koji put u sopstvenom ledu ulice bez – Imena za sva ona nova koja će doći kad nas više ne bude Tu…

Pustiću kišu i ovog jutra da uđe kroz zatvorene prozore…