Prolaz

Kroz kolonu Naoružanih Mislima prolazio sam stisnutih pesnica..

moj grad

Bilo je boja, nijansi, al’ su ih rezale.. jednu po jednu, u odjecima, kroz dan, pomračenje..

Senkama moleći za oproštaj nizale su se..

I učinilo mi se da ih čujem, ali sam ih video.. i stisnuo falange jače..

Pucanje trotoara kroz izlaz iz mase.. crno za belo.. oblak za daljine.. večnost za trenutak..

Prešao sam Preko gledajući ih kako se i dalje bore umrežene na sivilu betona..

Advertisements

Lipa

Dah..  jedan, drugi.. Izdah..

List, jedan, drugi..  Više ih ne brojim.. svuda okolo po parketu pišu sudbinu svog novog početka..  Ležim dok me kupaju svojim već požutelim zelenilom.. glava na boku.. bez pokreta jedan mi pada na dlan .. kroz prste pretvaram se u njegov kraj za novi početak..

Čučanj.. korak ka prozoru.. lice koje oseti hladnoću kroz polutamu..
Krik za Tren.. tren za osećaj koji će odneti košava kroz vazduh do…
Letim.. bar mi se čini.. levitiram to znam zasigurno.. gledam je kako igra svoj ples puštajući svaki svoj izdanak u nestanak dok postaje skelet.. Lipa..
Jači osećaj na mimičnoj muskulaturi, prozor koji želi da odigra udar sličan gromu.. branim telom.. neka ga još koji Tren na mom licu i suznim mi očima..

Zastava vijori, jedna, druga..  Petljaju se dok nestaju u mom novom dahu..
List na čelu, pa na oknu.. klizeći odlazi daljinama.. promrzle falange svakog prsta trudeći se drže..
Udah, jedan, drugi, treći – najjači..

Zatvaram oči.. slušam kako se jesen igra.. sekund i..

Vidim svod.. bledi nadamnom, nad drvetom, nad trenom odnešenim..  Još jedan krik busu u prolazu..  Deca koja se vraćaju kućama novog subotnjeg kraja..  Zamršena, pomalo zapuštena kosa ispod koje mi bridi koža kalvarije..
Osećam ga jako.. nadolazi.. sprema se da kao bura uništi noć koja traje isuviše dugo..
A ja..  Spremam se za udar onaj najhladniji.. svetla preko puta obeležavaju teritoriju strane Zemlje.. ja branim moju čekajući tren.. i..

Vidim ga..  svod postaje blagoplav..  jače plav.. plavlji.. Ne znam  da li mogu izdržati ovaj osećaj.. Hladnoća probija svaku kost.. koža kao da se suši.. i.. tu je.. Jutro, Osvit, hladna Zora okupana Beogradskim vetrom…

Izdah.. Okret.. Korak, prvi, drugi.. Sedoh na pod..

Prozor odigra svoju igru, jak prasak i hladnoća koja nestaje polako kao noć iza mene..

Škripa guma, vrata trole koja se otvaraju, glasovi ljudi koji mi paraju labirint..

Zažmurih drugi put..  Hiljade nijansi plave lelujaju tu nadohvat očne jabučice..
Ustajem gazeći po lišću osluškujući njegov šum.. I dalje titraji pred očima uz povremen osećaj levitacije..
Biće hladna ova zima, predosećam.. Zveketi prozora.. više ih i ne brojim..
Leđima okrenut odlazim ka vratima u susret novom nepoznatom..
Ovog novog trena želim samo da osetim još i miris pečene kafe.. ukus.. i polako utonem u novi dan..
Čudne su Nedelje..  Ponekada isuviše…

Pepeo i Žar

Deligradska ulica,Beograd

Deligradska ulica,Beograd

Noćima sam s mukom tražio smisao u svojoj klonuloj duši lutajući u podzemlju najmračnijih senka pustoši, Pokušavajući da ugušim večni oganj što se hrani mojim isušenim bićem…Ponekad bih sklapao oči, sanjajući daleke i hladne ravnice, čeznući za počinkom mirnim pod njima, kako bi s Njom i bol nestao što ledenim prstom ispisa mahnitost i obeleži ispijeni odraz moj… Nekada..Noćima…

Sinoć sam čućeci gledao pustu ulicu i s osmehom u sebi pitao se dal’ sam beo sa crnim, ili crn sa belim prugama..kao zebra na putu preda mnom..Otišla je, a ja sam lutao i…bio sam srećan..bar mislim da jesam…jer ono što sam osetio ni pola veka stara i pusta Deligradska nije stigla da upamti..bar se nadam da nije…

Nasmešio sam se, okrenuo i nastavio dalje put, u ledenu i kišnu noć..

 

Tango sirene

Stari Grad

The old Town

Noćas sam te video u snu…

Noćna straža..ti i ja..Talasi zapljuskuju zidine oronulog grada..Sveće trepere u kandilima zaborava..

Bila si sama..sva u belom..kao morska vila trčala ka meni, dok sam stajao na obali, sam, razapet između jave i sna, izmedju dubina i dna..letela si u moj zagrljaj..Vetar je mrsio tvoju haljinu po pripalublju..a tvoje bose noge plesale su tango sirena..lepršala si..doletela i..stegla me jako da je i more osetilo tvoju strast i moju požudu…

Noćas sam te opet imao u snu…

Dubrovnik,Rujan,2011.

Molitva

Слика

Daljine..Zidine i Grad obasjan sutonom..Horizont se pretapa oblacima tmine i ozarjem sunca na izdahu..Na sve strane praznična euforija..Ne osećam je..Ne znam dal`da prepišem godinama il..Čudno vreme za ovo doba..Čudni Mi…Košava mrsi vlasi boje isprane kane,noseći miris tek procvalog pupolja breskve.. Pitala me da se pomolimo zajedno..pristao sam..Stepenicama odjekuju koraci, zvona iz blizine i nisu toliko strana i…Večernja molitva…Ljudi bez nade.. i Mi.. tu na pragu Novog-starog više od 12 godina..I opet ćemo mirno zagrliti jedno drugo kao da se ništa nije ni desilo..A ko sam ja da ne oprostim?! Neće joj biti prvi put kao što znam da nije ni poslednji..i neće me utešiti to što sam siguran da će se uvek vraćati meni, iznova..Odjecima starih stepenica prihvatiću izvini po ko zna koji put hrleći sa njom ka zalasku.. jer Čovek je stvoren da prašta, bar ja jesam, što je savršeno znala..tu u Beogradu iz kog nismo potekli ni Ona niti ja…

Kao Don Kihot

IMG_20131212_160135Puste popločane klizave ulice..fenjeri u daljini kao zastave na Bastilji.. Grad je bio okupan tog leta dok sam sam tumarao njegovim ulicama..mačka u uglu krila se od kiše..Kažu donose nesreću, o ne naprotiv.. Svi različito doživljavamo iste stvari..i to je normalno u nenormalno vreme…Kažu mi-stani don Kihote! E neću..’krive Drine ne smemo prestati ispravljati’ nikada..U propalim ljubavima u kojima svi gube..čak i konji.. Klizao sam se pločnicima ka otvorenoj pučini..grad kao da je zaspao il mi se samo činilo.. a Ja-ja sam živeo tada u Njemu..bez kišobrana i lažnog nadanja išao ka otvorenom..Svetla se nisu ugasila, niti će..šum talasa nije utihnuo, niti će..Noge u pesku, osmeh sireni i vrisak Zvezdama..znam -čuće me..i jesu…te večeri.. mi je bilo najbitnije… Za 11.09.2012. 🙂