Utorak

I Noć koja odmiče.. mračna..
I Jutro koje sviće.. osvetljava..
I Dan koji nadolazi.. kišan, sa upaljenim fenjerima ulice…
I Dah koji briše po staklu priču tmine.. Dah oduzetosti kraja novog početka..
I zgužvana Posteljina obrisanih feromona.. miris širi Čulo..
I Soba prazna.. s plejera zvuk koji volim.. Zvuk koji dahu uliva smisao, tami svetlinu, fenjerima tamu..
I Ti.. koja nestaješ iza zvuka.. iza ugla.. kraj pekare okićene ulice, dok prolaznici dovikuju.. viču.. urliču.. željni života..
I ja.. čijim žilama struji krv koja ledi dok na okno pada poslednji lipin list nošen decembrom..
I Utorak.. dan u nedelji četrdeset i nekoj.. utorak.. koji počinje..
I Mi.. kojih nema danas.. Mi, za kojima ostaje Tren ispleten paučinom kroz niti mirisa na jastuku Meseca koji gazi duboko kroz svest…

utorak

Advertisements

Lipa

Dah..  jedan, drugi.. Izdah..

List, jedan, drugi..  Više ih ne brojim.. svuda okolo po parketu pišu sudbinu svog novog početka..  Ležim dok me kupaju svojim već požutelim zelenilom.. glava na boku.. bez pokreta jedan mi pada na dlan .. kroz prste pretvaram se u njegov kraj za novi početak..

Čučanj.. korak ka prozoru.. lice koje oseti hladnoću kroz polutamu..
Krik za Tren.. tren za osećaj koji će odneti košava kroz vazduh do…
Letim.. bar mi se čini.. levitiram to znam zasigurno.. gledam je kako igra svoj ples puštajući svaki svoj izdanak u nestanak dok postaje skelet.. Lipa..
Jači osećaj na mimičnoj muskulaturi, prozor koji želi da odigra udar sličan gromu.. branim telom.. neka ga još koji Tren na mom licu i suznim mi očima..

Zastava vijori, jedna, druga..  Petljaju se dok nestaju u mom novom dahu..
List na čelu, pa na oknu.. klizeći odlazi daljinama.. promrzle falange svakog prsta trudeći se drže..
Udah, jedan, drugi, treći – najjači..

Zatvaram oči.. slušam kako se jesen igra.. sekund i..

Vidim svod.. bledi nadamnom, nad drvetom, nad trenom odnešenim..  Još jedan krik busu u prolazu..  Deca koja se vraćaju kućama novog subotnjeg kraja..  Zamršena, pomalo zapuštena kosa ispod koje mi bridi koža kalvarije..
Osećam ga jako.. nadolazi.. sprema se da kao bura uništi noć koja traje isuviše dugo..
A ja..  Spremam se za udar onaj najhladniji.. svetla preko puta obeležavaju teritoriju strane Zemlje.. ja branim moju čekajući tren.. i..

Vidim ga..  svod postaje blagoplav..  jače plav.. plavlji.. Ne znam  da li mogu izdržati ovaj osećaj.. Hladnoća probija svaku kost.. koža kao da se suši.. i.. tu je.. Jutro, Osvit, hladna Zora okupana Beogradskim vetrom…

Izdah.. Okret.. Korak, prvi, drugi.. Sedoh na pod..

Prozor odigra svoju igru, jak prasak i hladnoća koja nestaje polako kao noć iza mene..

Škripa guma, vrata trole koja se otvaraju, glasovi ljudi koji mi paraju labirint..

Zažmurih drugi put..  Hiljade nijansi plave lelujaju tu nadohvat očne jabučice..
Ustajem gazeći po lišću osluškujući njegov šum.. I dalje titraji pred očima uz povremen osećaj levitacije..
Biće hladna ova zima, predosećam.. Zveketi prozora.. više ih i ne brojim..
Leđima okrenut odlazim ka vratima u susret novom nepoznatom..
Ovog novog trena želim samo da osetim još i miris pečene kafe.. ukus.. i polako utonem u novi dan..
Čudne su Nedelje..  Ponekada isuviše…

Nedelja

Dan kad je sve tiho i sve naizgled obamre.. NaIzgled…

Nisu su me Ćopićeve knjige vezale za ovaj deo, koliko sam sebe poslednjih dana…

Možda zbog shvatanja koliko mi znači sam prelaz iz Starog u Novi deo grada preko Reke koja diše..  i Njega – tog starog mosta – kroz Ljude koji te i ne vide, Ljude preokupirane svojim životima..

Postali smo stranci, otuđenici, toliko blizu jedni drugima, a hiljadama milja daleko.. Koga da krivimo, vreme u boji, stil života ili sami sebe?

10383585_825586770807608_7546992436279604505_n

Čudan je egzistencijalizam, traži žrtve i dobija ih.. Neki od nas to primete, neki se prave da ne, a neki nisu ni svesni da su otplovili odavno

Kažu da je nekada sve bilo jednostavnije, drugačije.. nekada kada su fotografije bile crno-bele, kada se škljocalo iz aparata i kada se vinil vrtio na gramofonu.. Mislim da nije. Jer na kraju, nisu vremena ta koja se menjaju, nego mi sami, koji svojim postupcima utičemo na to da i tok reke ne bude onakav kakav je bio nekada…

Samo se plašim da ne bude isuviše kasno kada to primetimo…

Ipak, mi smo samo Ljudi, a Ljudi su ipak čudo…

 

Molitva

Слика

Daljine..Zidine i Grad obasjan sutonom..Horizont se pretapa oblacima tmine i ozarjem sunca na izdahu..Na sve strane praznična euforija..Ne osećam je..Ne znam dal`da prepišem godinama il..Čudno vreme za ovo doba..Čudni Mi…Košava mrsi vlasi boje isprane kane,noseći miris tek procvalog pupolja breskve.. Pitala me da se pomolimo zajedno..pristao sam..Stepenicama odjekuju koraci, zvona iz blizine i nisu toliko strana i…Večernja molitva…Ljudi bez nade.. i Mi.. tu na pragu Novog-starog više od 12 godina..I opet ćemo mirno zagrliti jedno drugo kao da se ništa nije ni desilo..A ko sam ja da ne oprostim?! Neće joj biti prvi put kao što znam da nije ni poslednji..i neće me utešiti to što sam siguran da će se uvek vraćati meni, iznova..Odjecima starih stepenica prihvatiću izvini po ko zna koji put hrleći sa njom ka zalasku.. jer Čovek je stvoren da prašta, bar ja jesam, što je savršeno znala..tu u Beogradu iz kog nismo potekli ni Ona niti ja…