Puls , ne plus

Probah u jednu reč pretočiti sve ono što osećam ove noći, svu tu struju koja teče kroz telo koje žudi više no što želim…

Stadoh da udahnem maglu grada…

Bujica je bila prejaka, nosila me sa jedne obale na drugu..Talasi koje sam voleo nisu imali milosti – bio sam preplavljen.. Vir me uvlačio pa izbacivao do površi vazduha.. Mokar od „ljubavi“ u kojoj nisam ni sanjao da ću se naći…

Pridržah se za ogradu optočenu bakrom…

Reka, kao i život, šiba te svojim talasima dok te ne udari o pesak kad se najmanje nadaš da ostaneš tu, na njemu okružen školjkama i biserima…
Nisam sanjao jer znam da sam plivao.. i ronio plivajući…To je jedino u čemu sam dobar – u borbi sa vodom.. Uvek preživim nemoguće.. Osećam je kao svoj dom, kao sve ono što želim učiniti na tlu, van nje, a ne umem…

srce-anatomija

 

Hladna ruka klizila je do asfalta da ga dotakne dok ispušta bakar…

Biser je odskočio kotrljajući se niz ulicu, nestajući u odsjaju magle… Pogled ka gore, kap jedna, pa druga… Anatomija u zrnu peska i… Ni Ona nije znala da učini ono što joj je nekad bilo svojstveno, što sam smatrao magijom dočekanog jutra…

Kad znaš da imaš zlato, belo ili žuto, dok ti bakar klizi iz ruke, uveri se dobro da li vredi, ne po žigu utisnutom mu, već po Vrednosti koju, ako si dovoljno sposoban, možeš sam primetiti…

Advertisements

Ko još sluša Vivaldija !?!

Vreme je kada padaju kesteni…

Košava juri kroz grane zamagljene od sna… Dižem ruku da uhvatim njen dah, pa ga puštam kroz prste da odleti onom kome je suđen…

Utorak je izmakao… Na klaviru ucrtani otisci mome oku vidljivi…

Svirala si Vivaldija dok sam pokušao da nacrtam taj obruč od jave… Sad si samo privid kroz dim cigarete…

......

Želje se gase za onoga koji ih ispuni, taj teži novim, (ne)ostvarivim…

Snovi se sanjaju samo kada imaš kome da ih ispričaš, ovako postaju magla zarobljena duboko u dnu svesti…

Čežnja se ne gubi, ostaje zauvek da leprša nad nama dok čeznemo još više i dalje…

Leteo sam ove noći, obilazeći svaki prozor grada samo da čujem taj zvuk, da ga dodirnem… Nigde ga nije bilo…
Ko još svira klavir u vreme košave ?!?  Tada se prepuštaš drugoj noti ako si sposoban da je čuješ…

Studen je, a negde zarobljena vrućina kroz pore mi kože probija van…
Pustiću Proleće i slušati kako grane u ritmu jeseni biju o okna…

Negde daleko u zemlji od sna započeću Sredu…

Poruka bez boce

Znaš.. ne mrzim ja tebe.. samo mi nije do mene.. Trenutno.. Često.. u zadnjih mesec dana.. Nije kriva „realna“ bolest.. samo je bila uvod u To .. Ostao mi je pokoji Osvit.. kao ovaj.. i usahla nada…
Pun sam neobjašnjivih dijagnoza neshvatljivih bilo kome .. Vanzemaljac na planeti koja rotira oko sopstvene ose…
Miriše Lipa ovoga jutra.. bar je JA osećam…

.. i ja ..

Kajem se dok ti ovo pišem.. iako ni za šta nisam kriv .. Niko ne voli emotivne.. one raspale u sistemu vremena pobrkane dozom alijenacije.. anksioznosti.. insomnija.. One što više žude (za) noću nego za svetlošću dana…

Koža mi je postala pretesna.. Ne, neću pritisnuti send, jer kukavica sam, ne zbog tvoje reakcije, već odgovora mog tela na nju..

I ako slučajno pročitaš zapis duše mi, a sumnjam da ćeš, prikači mi i onaj poslednji orden neZasluge .. onaj u kom ne misliš na mene .. kao što (ni) ja na tebe ovoga Jutra…

Zemlja

Kroz daljinu nazirala se Nova Kula Novog Beograda.

Stare nema odavno…

Reka nas je delila, pokoje drvo nevidljivo od šume, biciklicti na Keju i oblaci horizonta…

Postao sam opčinjen Vodom, Savom i Dunavom… Svakom njihovom kapi..talasom..svakim mehurićem površine.. Družimo se često ovih dana, Ona i ja.. postajemo skoro nerazdvojni u svojim velikim tajnama i malim željama.. jer zna najbolje da prigrli, upije svu bol, podari mir i spokoj…

Srećući poznate mi i nepoznate Ljude, pitali smo se isto – kud plovi ovaj Brod satkan od krvi i mesa, pepela predaka i glavešina nePredanosti naroda Balkana…

Počeli su da mi zameraju neki koji me znaju, zovu me piskaralom, luzerom vremena, na šta se samo nasmejem.. i Voda sa mnom..

Ja Reči neću dozvoliti da umre… makar i onoj predPoslednjoj… ili pogrešnoj…

...piskaralo...

…piskaralo…

Možda i idem kontra vetra, to za života saznati neću, al bar činim ono što želim i volim… Ostaće iza mene dve reke da mi šapatom vetra prenesu ono što budu nosile njihove misli dubina kad me više ne bude tu…

 

 Bila jednom jedna zemlja puna ptica srezanih krila..   Širile su ih u svom beznađu čekajući bolje danas, jer im se sutra već činilo prekasno..    Bila jednom jedna zemlja puna prelepih ptica koje su svaki svoj uzlet pravdale, iako nisu želele to, belih ptica okupanih sivim bojama..    I na tren, kad im se učinilo da lete, već su morale da se prizemlje, jer su te ptice živele na pravom mestu u pogrešno vreme..     Bila jednom jedna zemlja u kojoj se sve vrtelo u nedogled i beskraj..   u kojoj se dan činio kao noć, godine kao vekovi..   u kojoj su se ptice nadale da će poleteti i dotaći daleka prostranstva neba..    jednom i zauvek   u Zemlji koja je jednom bila   i koja nije zasluživala To…

moja zemlja