Ona

Nisam joj umeo prozboriti tišinom dok je stavljajući svoj ego ispred jače od svake barikade govorila o prošlosti koja nije imala smisao… i o budućnosti u kojoj smisla tek neće biti ako…

Nisam umeo postati sve ono što je želela, a želela je sve i nesvesno izgarajući u sopstvenim željama pričala o vremenu u kome će biti sretna jer to zaslužuje… Čudan je bio njen pojam sreće, bar za mene, jer smo je posmatrali različito… Znate već kako ja, dok je ona želela obilazeći stanove na Petoj Aveniji prigrabiti jedan i za sebe… Nije ni slutila koliko je sretna već bila, tu pod sjajem uličnog fenjera, noseći prelak prtljag prošlosti, iako pretežak za nju…
Uostalom, ko sam ja da joj sudim…

Kaže da me volela i da će napuštajući me voleti još više, jer će mi tako dati slobodu da volim drugu jačinom koja je za nju bila prejaka…
Glas joj je odzvanjao trotoarima reflektujući senke Grada na moje lice…

grad

I dok je nestajala u daljini tu zakovana preda mnom, postajalo mi je biti nebitno sve ono što se do tog trena važnim činilo…

Grad koji je tonuo u san, a koji je ona te noći napuštala, učinio mi se prelepim… Grad koji sam nekada voleo, a nekada prezirao noćas nisam smeo osetiti na taj način…

I predajući se, dok sam gledao u njene kofere, poželeh vrisnuti na sav glas – ne da bih je zadržao još koji minut, već da bih posmatrajući je kako govoreći odlazi, poželeo sreću, onu iskrenu…

Dok sam čineći upravo to, nateravši je da se osvrne još jedan put dok je odlazila zauvek, osetio bestežinsku lakoću, i po prvi put te večeri postajao biti svestan sebe, poželeo sam da udahnem baš taj Grad kroz sva njegova svetla pamteći trenutak zauvek…

Saplet

Poraženi su klekli i već je svanulo..

Moje su tajne zatrpane jastukom i moji su koraci oivičeni žalosnim sjajem..  Savest je pružila ruke ka nebu i govorila o besmislu unutrašnjeg traganja..  Ja sam u senu tražio iglu i stigao do Sebe kao jedine sprege između sena i tame…

U mojim očima sahranjena su sva leta i sva ljubljenja i svaki bol u telu…

Više ne ličim na svoje novce, više ne dajem svoje grudi, više ne mogu da verujem…

Među životinjama opet nalazim Sebe i pitam se zašto je meni lepo u mokrom podzemlju…

Saplićem se o zlato. Stajem .

Jutro.

...........

KPGT

Ko smo kad zavese padnu ?

Titlovi na vetru.. Razmažena derišta u telima odraslih.. Likovi iz filmova obraslih korovom zaborava.. Bez-Stidnici koji prstima miluju pubični predeo.. Muževi bez Žena na istoj strani kreveta.. Voajeri ulične tišine… Bolesnici sopstvenih želja urlikom nošeni.. Spavači noćnih mora ili b(L)udnici sna…

Četiri zida sobe.. Tišina.. i Ti..
Pričaš li sam sa sobom ?
Ne laži – ne mene, već sebe – omaklo ti se bar par puta…

Pronalaziš se negde kroz zapis ?
Neeee, ti si fin-a.. normalan/a.. Suprotnost opozita koji želiš biti, a ja sam ironično đubre, budala, baljezgar reči koje će možda neko pročitati, pa će pasti u zaborav…

Pitaš se ko sam ? Ne znam.. Ne još.. možda mi nije vreme, možda nikada neće ni biti da saznam spoznaju kroz sebe o sebi…

Možda Te sretnem na Tom putu pronalaska, pa se rukujemo.. Neću Ti suditi što ti je dlan prljav od onoga iza zavesa zbivanog.. jer i moj je…
Ipak sam samo Čovek, to je jedino što znam biti… zaSada…

Pale su zavese.. Četiri zida sobe.. Tišina.. Ti i …

Zavesa

Me(n)talno

Davao sam joj sve što je htela.. Svaku kap znoja, uzdah kroz drhtaje muskululature, vlasi kose na vrhovima prstiju.. davao sam joj sebe Celog kroz mentalni orgazam, onaj kad se telo uvija i grči, kad suze navru znojem okupane, kad deset minuta tremora menja tvoju ličnost kroz ambis procepa…

Davao sam sebe ne da bih bio muško, već da bi Ona osetila zadovoljstvo kakvo je želela, da ne bi bila još jedna u nizu Žena koje žele…
Davao sam svoje telo i um kroz čaršafe od mirisa feromona koji su parali vazduh.. Vreme je postalo faktor nebitnosti…

strast

A ja …

Prolazili su meseci na jastuku želja mimoilaženja.. Ručak koji ju je čekao, pospremljen stan, prsten kao sitnica – ne znak vezivanja…
Slika nezadovoljstva –  ne mog već Njenog..
Jer koliko god da sam davao bilo je premalo…
A davao sam samo sebe – dušom i telom…

Težnje koje paraju.. Želje koje razdiru.. Kad dovoljno postane malo u doba materijalizma čemu se nadati.. ?!

Ostao sam isti, bar sličan.. Udala se, kao i mnoge koje su i koje će, kako je mislila da je ispravno.. ni previše rano, ni suviše kasno… „Muž joj je stalno na putu“ – pričaju mi dok se pravim da me ne zanima –  „Ima i šofera, ličnog.. a bašta vile….. “

Smeh kroz utrobu bez odraza na mimičnoj muskulaturi…  Imati, pa nemati – znam kako je… A i nemoguće je ( nekako ) sedeti na četiri, pet ili šest sto-lica odjednom, ma koliko se trudili… Bar meni je… Jedna sasvim do-voljna…

Frida

Bila je Žena..  pomalo slična Fridi…

Ne fizionomijom, koliko duhom, oblačenjem, godinama zakopanim u Njoj…

Svojim pokretom četkice znala je iscrtati njoj svojstven karakter…  prstima i bez kiše oblikovati duge neba… svojom čudnim rukopisom zapisati velike reči koje su i za papir bile preteške…

Bila je Žena… van svog vremena, kao i svaka druga Žena što je,  il’ se nada da je..

Imala je jednog Njega, koga je podržavala, volela, bodrila, koji joj je bio sve. Stajala je iza svake njegove odluke -bila prava il’ pogrešna, iza svake njegove muške egom preodabrane želje, uzdaha, uzvika…

Jer je bila Žena koja je želela biti uz svog muškarca – bar je mislila da je tako…

Ne znam kako sam se obreo na Njenom putu, niti znam šta nas je spojilo..  al’ znao sam čim sam je ugledao da ću pogrešiti, kao i svaki Čovek koji želi.. biti po-Grešan… Nisam se nadao bilo čemu sem da mi prenese svoje mudrosti, pokaže kako samouverena starija Ona korača ne-utabanim životnim stazama.. Nisam želeo bilo šta sem da iz njenih očiju upijam znanja, skupljam znamenitosti..i…

Bila je Žena, starija od mene, a takve su Žene kao Vino.. treba ih poznavati, ne dozvoliti oporom, ponekad predivnom ukusu da se zalepi za nepce, biti jak, biti muško, iz-držati…

Kleknuh na raskrsnici puteva.. ni prvoj ni poslednjoj.. i još klečim…

Jer to Žena..  slična Fridi, kojoj sam se oduvek divio…

Ostrvo

Još jedan izdisaj Sunca preti talasima horizonta preda mnom..

Panta rei..

pa iznova..

u circulus virtuosus…al’ to je život..

Gledam ga i osećam kroz svaku poru reke koja diše, kroz svaki šum lišca daljine nošenog vetrom..

...ka Velikom ratnom...

…ka Velikom ratnom…

Ladja je isuviše slaba za nas dvoje.. Neće ove stare daske od kojih je skovana izdržati težinu Naših života..misli..osećanja..ega.. Preteški smo jedno drugom..a tek njoj..

Osećam buru koja nadolazi.. Sprema se da ostavi svoj trag nad Ostrvom.. Trag koji smo tamo nekada ostavljali mi.. slovima urezanim na nekom drvetu… i..

Voleo bih da ovo nije istina, da preokrenem tok i zapišem tamo duboko u šumi – živeli su srećno do kraja svojih života.. Samo što oboje znamo da bi to bila ironija koju ni Dunav ne bi podneo..

Tama će uskoro da ugasi vid.. Okrenućemo još jedan krug, pa..

Toliko sam sebi ipak ostao dužan…