Me(n)talno

Davao sam joj sve što je htela.. Svaku kap znoja, uzdah kroz drhtaje muskululature, vlasi kose na vrhovima prstiju.. davao sam joj sebe Celog kroz mentalni orgazam, onaj kad se telo uvija i grči, kad suze navru znojem okupane, kad deset minuta tremora menja tvoju ličnost kroz ambis procepa…

Davao sam sebe ne da bih bio muško, već da bi Ona osetila zadovoljstvo kakvo je želela, da ne bi bila još jedna u nizu Žena koje žele…
Davao sam svoje telo i um kroz čaršafe od mirisa feromona koji su parali vazduh.. Vreme je postalo faktor nebitnosti…

strast

A ja …

Prolazili su meseci na jastuku želja mimoilaženja.. Ručak koji ju je čekao, pospremljen stan, prsten kao sitnica – ne znak vezivanja…
Slika nezadovoljstva –  ne mog već Njenog..
Jer koliko god da sam davao bilo je premalo…
A davao sam samo sebe – dušom i telom…

Težnje koje paraju.. Želje koje razdiru.. Kad dovoljno postane malo u doba materijalizma čemu se nadati.. ?!

Ostao sam isti, bar sličan.. Udala se, kao i mnoge koje su i koje će, kako je mislila da je ispravno.. ni previše rano, ni suviše kasno… „Muž joj je stalno na putu“ – pričaju mi dok se pravim da me ne zanima –  „Ima i šofera, ličnog.. a bašta vile….. “

Smeh kroz utrobu bez odraza na mimičnoj muskulaturi…  Imati, pa nemati – znam kako je… A i nemoguće je ( nekako ) sedeti na četiri, pet ili šest sto-lica odjednom, ma koliko se trudili… Bar meni je… Jedna sasvim do-voljna…

Advertisements

Beograd

Šaljem ti Beograd da ga vidiš kroz moje oči, moju dušu…

Šaljem ti svaki njegov damar, zvuk tramvajskih šina, odjek zvona njegovih crkava, šum ušća dveju reka…

Šaljem Ti ga, jer znam koliko si ga volela nekada davno, dok nisi otišla…

Sećam se kako si mi pred put govorila koliko je siv, koliko te pritišću njegove zidine, ljudi koji su svoju Ljudskost izgubili odavno, zakopali je duboko u Njegovu prošlost.. Osećala si se zaglavljenom, nevoljenom, a bila si sve sem to – bar što se mene tiče.

Ustvari, šaljem ti grad kakav si ti videla, crno-beli, grad sličan sedamdesetima…

...stari grad..slikan tvojim zenicama...

…stari grad..slikan tvojim zenicama…

Tada sam ga upijao kroz tvoje zenice, prenela si mi očima svoje slike njega kroz slike sebe… a ja sam, režući ga duboko u sećanje upamtio, ostao željan tog trenutka i oslikao ga samo za Tebe…

Nadam se da si uspela negde tamo daleko u svojoj metamorfozi Žene.

I da nisi zaboravila sve ono što ja nisam.

Zalepiću markicu, ubaciti sliku u sanduče…

Siguran sam da će se poštar već nekako snaći…

Karma

Dobro prepoznatljiva linija života gubila se ove večeri…preplitala sa linijom sreće,ljubavi…gledao sam u dlan, iznova..Postoji li karma,pitao sam se?! Uzeh marker i napisah ono sto mi se noćima mota po glavi.. Da li sam ja stvarno ja,il’ splet okolnosti..dal’ sam zaglavljen tu, na raskrsnici, noseći sa sobom grehe prošlosti..grehe predaka,minulih života…Stadoh na tren i uslikah..

I am...

„I am…yet who I am“…Or…

Tu sam, gde jesam…možda se ovo sad moralo desiti da bi mi budućnost bila posuta prahom belog zlata..ili još kojom Seobom nakon proživljene dvadeset i tri…Ne postoji karma-kažu. Mnogi i ne veruju u nju, ili ne znaju njeno tačno značenje.. Nisam siguran dal’ i ja znam u potpunosti…Samo se pitam – Da li sam trenutno reinkarnacija sopstvenog trena? I nije nepobitno sve što napisah, naprotiv, svako ima sopstvena ubedjenja, a ‘krive Drine ne smemo prestati ispravljati’.. Da, dobro sam zapisao svoju karmu.. Ne kažem da se neće promeniti…ja ću joj biti zvezda vodilja..bar ove noći i nekog novog jutra

Pepeo i Žar

Deligradska ulica,Beograd

Deligradska ulica,Beograd

Noćima sam s mukom tražio smisao u svojoj klonuloj duši lutajući u podzemlju najmračnijih senka pustoši, Pokušavajući da ugušim večni oganj što se hrani mojim isušenim bićem…Ponekad bih sklapao oči, sanjajući daleke i hladne ravnice, čeznući za počinkom mirnim pod njima, kako bi s Njom i bol nestao što ledenim prstom ispisa mahnitost i obeleži ispijeni odraz moj… Nekada..Noćima…

Sinoć sam čućeci gledao pustu ulicu i s osmehom u sebi pitao se dal’ sam beo sa crnim, ili crn sa belim prugama..kao zebra na putu preda mnom..Otišla je, a ja sam lutao i…bio sam srećan..bar mislim da jesam…jer ono što sam osetio ni pola veka stara i pusta Deligradska nije stigla da upamti..bar se nadam da nije…

Nasmešio sam se, okrenuo i nastavio dalje put, u ledenu i kišnu noć..

 

Eho

rezonaca prstiju,Ada,Beograd

rezonaca prstiju,Ada-Beograd

Dotaknuh je na tren,prozirno plavu, blistavo čistu,eho dodira stvarao je rezonance boje njenih očiju..Trudio sam se da stari,već raspali mol ne sazna da osećamo isto..da smo jednaki pred Svevišnjim..al’ znao je, pričao mi priču vremena starih kao moja duša..Želja me sagara ove noći..Voda ne gasi žedj za Njom..Samo da mi je dodirnuti je krajičkom oka da oseti na tren da je željena više od blistavog sazvežđa..da joj moj dodir prenese čežnju..želim da bude voljena kako zaslužuje..od površi do dna korak je jedan, nazad vodi hiljade..Ne, ne želim da bude sama ove noći..Želim da u huku Sove oseti moje ništavilo duše i potrebu..da volim i budem voljen..zauvek..

Večnost

Moj dodir sunca

Moj dodir sunca

…Dostigao sam Te… kroz blještilo prljavštine… Rekla si mi – „Užasno je biti sam medju ljudima“…

Haaa, znam! Ali gde ti u ovoj masi vidiš Ljude?!

Poslušaj me, zatvori oči i uhvati poslednji zrak…otvori ih…neka prodre kroz tvoje pupile,zenice, prozore duše…Nek ti ugreje srce,dušu…Ne,nisi sama, samo beskrajno usamljena ludilom svakodnevnice… I to znam… Horizont bez beskraja je Naš bar ovog predvčerja..pogledaj kroz moj dlan..

I shvatićeš.. Znam da hoćeš…