Zemlja

Kroz daljinu nazirala se Nova Kula Novog Beograda.

Stare nema odavno…

Reka nas je delila, pokoje drvo nevidljivo od šume, biciklicti na Keju i oblaci horizonta…

Postao sam opčinjen Vodom, Savom i Dunavom… Svakom njihovom kapi..talasom..svakim mehurićem površine.. Družimo se često ovih dana, Ona i ja.. postajemo skoro nerazdvojni u svojim velikim tajnama i malim željama.. jer zna najbolje da prigrli, upije svu bol, podari mir i spokoj…

Srećući poznate mi i nepoznate Ljude, pitali smo se isto – kud plovi ovaj Brod satkan od krvi i mesa, pepela predaka i glavešina nePredanosti naroda Balkana…

Počeli su da mi zameraju neki koji me znaju, zovu me piskaralom, luzerom vremena, na šta se samo nasmejem.. i Voda sa mnom..

Ja Reči neću dozvoliti da umre… makar i onoj predPoslednjoj… ili pogrešnoj…

...piskaralo...

…piskaralo…

Možda i idem kontra vetra, to za života saznati neću, al bar činim ono što želim i volim… Ostaće iza mene dve reke da mi šapatom vetra prenesu ono što budu nosile njihove misli dubina kad me više ne bude tu…

 

 Bila jednom jedna zemlja puna ptica srezanih krila..   Širile su ih u svom beznađu čekajući bolje danas, jer im se sutra već činilo prekasno..    Bila jednom jedna zemlja puna prelepih ptica koje su svaki svoj uzlet pravdale, iako nisu želele to, belih ptica okupanih sivim bojama..    I na tren, kad im se učinilo da lete, već su morale da se prizemlje, jer su te ptice živele na pravom mestu u pogrešno vreme..     Bila jednom jedna zemlja u kojoj se sve vrtelo u nedogled i beskraj..   u kojoj se dan činio kao noć, godine kao vekovi..   u kojoj su se ptice nadale da će poleteti i dotaći daleka prostranstva neba..    jednom i zauvek   u Zemlji koja je jednom bila   i koja nije zasluživala To…

moja zemlja

 

 

Advertisements

Zora

Naslikana hiljadama boja čekala me je ovog jutra, ove Zemlje, ovog Sveta. Izgubio sam se tragajući. I još se gubim. Kako je lako usnulima snom Trnoružice. Vrana je graktala nad starom lipom, čekajući Drugu da saviju gnezdo. Više ni prozor ne umem da otvorim da dodjem do nje. Tu, gde se sve gubi kad dan postane noć, a noći se ne umiljava da ode.

Hladno je za ovo doba godine, il’ se samo jeza njenih ostataka uvukla u moju srž lomeći me do koske.

Volim svitanja… bar na tren sve utihne, u prividu ništavila džungle asfalta. Tada mogu da je čujem. Oslušnem svaki njen ekspirijum kroz kovitlac jutarnje vlažnosti. Rosa se lepi za okna i ulične svetiljke koje se gase kroz prolaz od magle. Slabi smo mi slabići umorni od prevelike ljubavi.

Hladnim dlanovima memljivim, opranim dahom sna davno izgubljenog, kucam joj kroz tminu, kroz upaljeno sredogruđe. Davno me prestalo biti briga što će ko reći, pa čak i na ovaj zapis duše, jer ti što govore onako nikada nisu skupili dovoljno hrabrosti da pljunu u lice direktno, i razmažu ostatke svoje neljudskosti. Pisak jada za leđima zna da zaboli, mene je prestao. Bar mislim da je. Ugašen je i poslednji lampion u ulici koja nikada ne spava. Tama i tren spoznaje, hladan zrak kroz zavesu klati se od muzike nečujne svima, dok plovi brod koji je otplovio.. na putu do svih okolnih zemalja…

...ka strani sa šest traka...i Lipi sto puta spasavanoj od smrti.

…ka strani sa šest traka.. i Lipi sto puta spasavanoj od smrti…

Ne, neću zatvoriti vazduh hladnoće koja ulazi.. Polako će se upaliti dan kroz zelenilo drveta.. trole krenuti svojim trasama.. ljudi svojoj svakodnevnici.. ja ću je pustiti da čeka.. do kratkotrajne tišine nekog novog jutra obojoneg hiljadama nijansi poznatih samo onima koji nikada nisu prestali lutati i vapiti za novim… Onima ponekad izgubljenim u starom…

 

Gumb delete. Tren razmišljanja. Gastrični bol isuviše jak. Tišina. I prazan prostor.

 

Prijaće mi miris jutarnje kafe. Ispečene.
Vid je već ugasio tamu.

Ostrvo

Još jedan izdisaj Sunca preti talasima horizonta preda mnom..

Panta rei..

pa iznova..

u circulus virtuosus…al’ to je život..

Gledam ga i osećam kroz svaku poru reke koja diše, kroz svaki šum lišca daljine nošenog vetrom..

...ka Velikom ratnom...

…ka Velikom ratnom…

Ladja je isuviše slaba za nas dvoje.. Neće ove stare daske od kojih je skovana izdržati težinu Naših života..misli..osećanja..ega.. Preteški smo jedno drugom..a tek njoj..

Osećam buru koja nadolazi.. Sprema se da ostavi svoj trag nad Ostrvom.. Trag koji smo tamo nekada ostavljali mi.. slovima urezanim na nekom drvetu… i..

Voleo bih da ovo nije istina, da preokrenem tok i zapišem tamo duboko u šumi – živeli su srećno do kraja svojih života.. Samo što oboje znamo da bi to bila ironija koju ni Dunav ne bi podneo..

Tama će uskoro da ugasi vid.. Okrenućemo još jedan krug, pa..

Toliko sam sebi ipak ostao dužan…

Kolona kreće

...

Zauvek..u nizu…

Dugo sam razmišljao da li da „objavim“ ovu pesmu bilo gde.Imao sam nešto malo manje od petnaest godina kada je nastala.Neko vreme kao dete proveo sam na bosanskim zgarištima.Rođen sam u Sarajevu i sva zbivanja davne 1992.godine dešavala su se u vreme oko mog rođendana, 6.aprila…Nekako simboličan datum-dan oslobođenja Sarajeva od fašizma,dan kada je Beograd sravnjen sa zemljom,dan kada sam morao da odrastem…

Moja majka koja je nepopravljivo verovala u duh „Bratstva i Jedinstva“ (osnovna škola koju sam pohađao zvala se isto tako,škola u kojoj sam od medicinske sestre na sistematskom pregledu nekada davno dobio šamar-jer sam uporno tvrdio da sam po nacionalnosti Jugosloven pošto za drugu nisam znao) u vreme „primirja“ 1994.godine vratila nas je u naš rodni grad,a ta „primirja“ bila su vremena kada se najviše stradalo i ginulo.Gledao sam kako mi granata raznosi drvo koje sam najviše voleo,sa koga smo mi,deca iz ulice,jeli najslađe plodove ikada..Gledao sam kako se pola babine i dedine kuće urušava od Nato bombi sa nebesa..Gledao sam kako Čovek na ulici krvari do smrti,dok sam između rafala snajpera pokušavao da se provučem do Dejanine kuće ni par kilometara daleke,samo da bi smo se družili,čitali knjige…Gledao sam… I počinjao da mrzim…a nema ništa gore od mržnje koja se kao avet zavlači u kosti deteta…I nekako je došao kraj svemu, svemu onome u šta su me učili,ubeđivali pod plavom kapom s petokrakom na čelu i crvenom zastavom oko vrata..Nekako je dolazio kraj moga detinjstva,onog bezbrižnog…jer morali smo krenuti u nepoznato..krenuti ovaj put zauvek…

Kolona kreće, put je dugačak

u duši nemamo nade ni tračak

gorki je čemer u srce srast’o

zbogom moj kraju u kojem sam rast’o.

Zbogom prva i poslednja ljubavi

svoj život bez mene ti obavi,

obavi život pa valja nam mrijeti,

a sutra nas Bog možda neće ni htjeti.

Smrznuti orah –  i ti si moj brat

zajedno preživesmo mi cijeli rat

sad tuđa ruka će da te seče

dušmani dolaze, kolona kreće.

Kolona kreće, odječe plač

đavo je smrti svoj spustio mač

da uništi ljubav,da uništi nas

da pospe po nama sotonski glas.

Kolona kreće, put je dugačak

u duši nemamo nade ni tračak

gorki je čemer u srce srast’o

zbogom moj kraju u kojem sam rast’o.

I kada me put danas navede u Sarajevo,i ono Istočno i ono Zapadno, samo vidim da se sve promenilo…da Sarajevo nikad neće biti što je nekada bilo…jer naposletku grad čine ljudi,a od Sarajlija ni traga ni glasa..Nadje se poneki,doduše,u promilima.

A ja…Danas ne mrzim nikoga.Jednostavno to ne umem.Mislim da nikada nisam ni mrzeo,neka srca nisu predodređena za to.Samo znam da sam bio povređen,ranjene detinje duše kojoj su se srušile sve kule od karata…I nije to što je kuća zarasla u šiblje i korov,što babe i dede više nema među živima..Ma nije ni ta prokleta snajperska paljba pod kojom sam trčao do Dejane..Nego taj miris koji se širio kroz celo dvorište,opijao nas decu,ukus koji nam je terao vodu na usta..a koji je nestao samo pod jednim praskom… Nedostaje mi

Dobojska 48. Kuća u kojoj sam proveo detinjstvo, u kojoj je rodjena moja mama...danas je od nje ostalo...nema ni trešnje, ni starog oraha sa ljuljaskom...a nema ni Nas. ..

Dobojska 48. Kuća u kojoj sam proveo detinjstvo, u kojoj je rodjena moja mama…danas je od nje ostalo…nema ni trešnje, ni starog oraha sa ljuljaskom…a nema ni Nas. ..

Eho

rezonaca prstiju,Ada,Beograd

rezonaca prstiju,Ada-Beograd

Dotaknuh je na tren,prozirno plavu, blistavo čistu,eho dodira stvarao je rezonance boje njenih očiju..Trudio sam se da stari,već raspali mol ne sazna da osećamo isto..da smo jednaki pred Svevišnjim..al’ znao je, pričao mi priču vremena starih kao moja duša..Želja me sagara ove noći..Voda ne gasi žedj za Njom..Samo da mi je dodirnuti je krajičkom oka da oseti na tren da je željena više od blistavog sazvežđa..da joj moj dodir prenese čežnju..želim da bude voljena kako zaslužuje..od površi do dna korak je jedan, nazad vodi hiljade..Ne, ne želim da bude sama ove noći..Želim da u huku Sove oseti moje ništavilo duše i potrebu..da volim i budem voljen..zauvek..