Katarza

I padala je noć dok sam stajao hvatajući poslednji sunčev zrak… Naizgled vešto spletena od ništavila držala je poslednju kap mi znoja skinutu s vrata uhvaćenu paukovom mrežom…

Strah me kupao dok se igrala njome smejući se mom očaju koju je te noći donela odškrinutim vratima Pakla misleći da nema dalje, dublje.. da je ponor prokopan.. i da je kraj stigao za mene…

zrak

Providna i mutna istovremeno klizila je nezaboravu dok sam zauvek želeo da ne pamtim, da oteram san s javom pomešan…

Okrenula se smejući se, trljajući dlanove pokretima veštice i vile istovremeno… Video sam svaki obris od senke joj načinjen.. Video sam vlast koju ima nada mnom i snagu Žene utopljene u nezaboravu onoga što sam želeo zaboraviti…

I nije bio utorak, iako sam želeo da bude…

Dan je gubio na smislu muškarca ukaljanog nemoralom pročišćenog slobodom čiste praznine…

katarza

Hladnoća je ulazila kroz poluotvoren prozor dok je minus parao po sobi…
Osmehnula se skidajući polumokar čaršaf s mene.. Blještavo beli zubi u polutami i škripa parketa iz 1920 i neke…

Korak ka vratima.. drugi, treći…
I početak za kraj…

Ustadoh polunag, ne da zatvorim vrata, već da kroz procep minusa i ponor čiste kartaze shvatim da nije bila snoviđenje

 

Advertisements

Ogrlica

Raskršće..  Rebra koja stežu svoj obruč.. Okolo prah i pepeo, svedok minulog veselja.. I sve se činilo povezano kao u nizu od stotinu i jedan..

Biserne perle nizale su joj se oko vrata u zagrljaju jedna drugoj praveći elipsu prividne perfekcije.. Dah na čaši od vina bez traga ruža.. Vidim ga iako ne želim.. nije mi namenjen.. ne na rubu moje usne..

Poželeh je iako nije bila sama.. da mi ga na tren prenese.. samo jedan.. u nizu od stotinu..

IMG_599161766987

Trzaj.. Rasuti biseri po podu sale za prijem.. Haljina ovlaš podignuta rukom gracie koja je drugom pokušavala da ih skupi bezuspešno..

Šta to ima u perlama nastalim u utrobi školjke što toliko privlači – pomislih – Sjaj, Prestiž, Slava ili.. !?

Plešući po podu svaka je igrala svoj savršeni ples.. skrenuh pogled i..  nekolicina ispred mene.. Dohvatih ih trljajući ih u dlanu – Požuda !

Stajala je nepomično držeći ruku oko ogoljenog vrata, otpila gutljaj bordo vina i brzim korakom nestala iza ugla dvorane.. Držao sam bisere koji mi nisu pripadali i žar koji mi je parao telo..

Ne mari , i onako ne vrede – rekla mi je udišući hladni januarski vazduh – ali hvala..

Posegnuvši za perlama ruka joj se našla u mojoj.. Pogled kroz tamu koji para zrak.. Odsjaj mesečine minusa na zenicama..

                                                     … I …

Raskršće.. Dah koji steže obruč.. I tren u nizu od jedan u obruču od rebara…

Beli očnjak

Udaljena svetlost kroz koju se dan bliži početku.. daleka, blistava, mekana.. Okupani mirisi grada, isprani pločnici noćne narandžaste straže, valovit asfalt okrnjen još kojim besnilom automobila i pokoje parče stakla  nesmotrenosti čoveka početka vikenda..

I sve naizgled bučno…

Zavijena marama oko vrata pružala joj je utehu od inja koje je padalo sa kose.. i opet se žalila, i opet je bila utopljenica Titanika, ona jedva preživela.. jedva, kroz očiglednost neočiglednog neuočavanja.. rotacija zemljine ose.. Ona daleka nepoznata i sebi – Žena..

Ne. Nije me bilo. Jer nisam hteo biti čulo sluha i ove noći, čulo koje sve razume i spremno je uvek pružiti nadu svakome sem sebi..

Noćas je mesec pevao sonatu preobražaja.. pevao jako, na momente zavijao kroz pokoji tračak oblika..

Kao vuk menjao sam dlaku, sav olinjan stresao i poslednju i go krenuo.. Vuk podsmeha, satire, svakodnevnice, vuk svačijih navika sem sopstvenih.. Vuk bez dlake.. na mesečini.. i novo nepoznato za svo dobro staro koje se danima prevrće po jastuku..

vuk

Jedno je odavno zapisano – Vukovi ne puštaju suzu, jer nemaju prava na to, zavijaju i urliču očiju suvih.. Njima nije dozvoljeno, dok je Svakom poznatom im dato pravo onog koji sme oplakivati sopstvene niti sudbine, neŽivota i tokova…

I stoji tu, Vuk bez dlake na odsjaju meseca punog.. Stajao je još koji tren dok nije zašao za oblak.. Mesec i on.. Krenuo je u novo jutro, novi dan..  Da li će ga dočekati onako kako je želeo – MožDa.. Jer Vukovi ne puštaju suze, iako je ovaj to jarko želeo..

Udaljena svetlost kroz koju se dan bliži početku postajala je jarka, bliska i sve intezivnija..
Mirisi kroz čula, osmeh kroz hladne dlanove iscrtane linijama hiromantije, KaPut za Put u novi dan.. staza koja će voditi..

I sve naizgled tiho…

Karma

Dobro prepoznatljiva linija života gubila se ove večeri…preplitala sa linijom sreće,ljubavi…gledao sam u dlan, iznova..Postoji li karma,pitao sam se?! Uzeh marker i napisah ono sto mi se noćima mota po glavi.. Da li sam ja stvarno ja,il’ splet okolnosti..dal’ sam zaglavljen tu, na raskrsnici, noseći sa sobom grehe prošlosti..grehe predaka,minulih života…Stadoh na tren i uslikah..

I am...

„I am…yet who I am“…Or…

Tu sam, gde jesam…možda se ovo sad moralo desiti da bi mi budućnost bila posuta prahom belog zlata..ili još kojom Seobom nakon proživljene dvadeset i tri…Ne postoji karma-kažu. Mnogi i ne veruju u nju, ili ne znaju njeno tačno značenje.. Nisam siguran dal’ i ja znam u potpunosti…Samo se pitam – Da li sam trenutno reinkarnacija sopstvenog trena? I nije nepobitno sve što napisah, naprotiv, svako ima sopstvena ubedjenja, a ‘krive Drine ne smemo prestati ispravljati’.. Da, dobro sam zapisao svoju karmu.. Ne kažem da se neće promeniti…ja ću joj biti zvezda vodilja..bar ove noći i nekog novog jutra

Bojama plavetnila

Nađoh je zakopanu u starom prtljagu, skrivenu od pogleda..Delić Sebe prenela je na mene kada sam je video, posle toliko vremena…To plavetnilo kakvo nema ni u bojama duge sve je govorilo.. Daljine su odzvanjale, stara vremena dozivala…u meni sve je gorelo…detinjstvo,vikendica koja ne postoji,slike roditelja,plivanje u žaru nevinog nespokoja,Seobe… Poželeh da se trgnem, okrenem glavu, preusmerim tok misli,ali ne.. Nije mi uspevalo..kao ukopan,stajao sam i gledao !!!

 

Jablaničko jezero, F BiH, 2012.

Jablaničko jezero, F BiH, 2012.

I ona je gledala u mene svojim očima boje tirkiza…Nemo…Nemuštim jezikom prenosila mi stara sećanja ćuteći tu, kraj puta! Nadao sam se da ćemo se sresti nekad, samo Nada je jedno, a Stvarnost drugo. Kažu da su oči i njihove dubine ogledalo čovečije duše…ako je tako, svojom Tišinom rekla mi je toliko toga! Čak i nešto što nisam želeo znati…Uhvat za dlan pun znoja, ruka u ruci, vlažne obe…i put u Novo Nepoznato staro godinama – ćuteći…bar ovog dana…Ipak dug je put do noći, ooo Daaa, znam (za)sigurno…

Jezero ostade iza nas..i deo mene, ukopan tu – u vremenu…

Jul,2012.

Večnost

Moj dodir sunca

Moj dodir sunca

…Dostigao sam Te… kroz blještilo prljavštine… Rekla si mi – „Užasno je biti sam medju ljudima“…

Haaa, znam! Ali gde ti u ovoj masi vidiš Ljude?!

Poslušaj me, zatvori oči i uhvati poslednji zrak…otvori ih…neka prodre kroz tvoje pupile,zenice, prozore duše…Nek ti ugreje srce,dušu…Ne,nisi sama, samo beskrajno usamljena ludilom svakodnevnice… I to znam… Horizont bez beskraja je Naš bar ovog predvčerja..pogledaj kroz moj dlan..

I shvatićeš.. Znam da hoćeš…