Aleja

Neke dane brojimo dužinom senke…

Neke Mesecom skrivenim u krošnji, il’ Suncem horizonta…

Dođu u naš život, pa prolazeći ostavljaju ljušturu ljudi od koje smo se okrznuli slučajno…

Beograd

Drveće u nizu Balkana… Ti u zalasku…  NeVidljiva…

Saplićem se o sopstveni drvored lutajući alejom.. Al’ svako je moje.. obgrljeno po jedan put...

Nekako slutim.. Napuštaš je sa druge strane.. tamo preko, iza blizine… i to mi je doVoljno… 

Advertisements

Avala

Sve sam Ti rekao ove noći ćutnjom…

Sedela si preko puta i gledala očima boje kestena kako mi usne koje miruju sklapaju rečenice vezane nitima… Vreli vetar nosio je drvene kišobrane planine…

Sreo sam te tu prvi put jednog leta… Haljina kroz užarene izdisaje Sunca i tvoja refleksija podno spomenika…

– Izvini, jel možeš da me slikaš? – upitala si…

I dok sam pokušavao da Te uklopim u horizonte „izlete“ mi misao izrečena naglas – Prelepa si !

– Hvala. I ti si sladak tako plav.

Ukočila si me, znaš…
Osetio sam mučninu, jer obično, ma koliko se busao u prsa, spetljan sam u takvim trenucima…

– Pogled je božanstven odavde , zar ne ?

  O Daaaa, a i Ti ! – prećutah.

Avala

I taj tren dok sam ti vraćao mobilni, taj momenat kad su nam se vlažne ruke dodirnule, taj sjaj u tvojim očima kojim si me pogledala ispod obrva trajao je kao beskraj…

– ‘Si sam, hoćeš da prošetamo ?!

Sapleo sam se o mermernu ploču na što si se nasmejala.

– Izvini.

– Što mi se izvinjavaš, sam si se sapleo. Nisam te ja gurnula.

I popili smo kafu na zalasku Sunca..
I čavrljali..
I pali su pogledi u tami..
I slikao sam Te tamo gde si želela.. i kako si želela.. I Tebe sa sobom… I sebe sa Tobom…

I evo noćas dok smo sedeli u mraku, dok su se misli rojile kao buktinje, nisam Ti izgovorio ono što Ti meni jesi…
Nisam smeo…

Smatraj to delom mog kukavičluka ili više straha što sam se „opekao“ desetine puta..
Smatraj da me tek pronalaziš kao što ja pokušavam pronaći sebe kroz nevreme od Ljudi.. Kao što sam te noći pronašao Tebe.. ili Ti mene…

P.S. Hvala ti na vožnji linijom 400… Pamtiću je.. Znaj…

Postajanje

I dođe dan duži od decembarske noći…

Pod starom pomalo za’rđalom kapijom ocrtanom kapima vlage, čekah..

I dođe San koga nema u jutarnjoj izmaglici..  I Java koja me traži decenijama..  Dođe na tren i Nada, pa zastade…

I zagrliše me oko vrata, tu kraj stajališta bezDana..
Čuh im otkucaje srca, prejake.. Osetih im treptaje davno izgubljene, pomešane u Zagrljaju sa mojim očekivanjima..

Bio je prejak, ne prijateljski, niti ljubavni, onaj čudni koji ti kaže da si ipak negde nekom još uvek potreban..

I grlile su me, zajedno, pa naizmenično, nisu ispuštale iz naručja, dok sam preko ramena im ugledao i poslednju zvezdu koja pada..

postojanje

I dođe i Želja.. ona u kojoj izgaraš.. odjednom, nenadano..

I zagrli me, tu, na ivici.. Stisak joj je bio najjači, damari koje mi je dahom prenosila, najtremorniji.. zadrhtao sam u njenom naručju .. predao se njenom zagrljaju.. izgarajući…

I San je bledeo..
I Java se udaljavala..
I Nada je popuštala svoj stisak lagano..

Ali Želja ne. Bila je najupornija u svom dahu prenosa..

Želja koja me obgrila bez popuštanja, srama, stida..  I nastavila svoj ples, tu na doku nijansi od boja kojima mi je šarala rožnjače, dodirivala telo, umivala lice..

I dođe Želja ovog jutra kraj noći neStajanja.. i ostade mi u zagrljaju.. misleći da će se tu sviti zauvek..

Misao.. tren koji popušta .. osmeh koji bledi kroz opozit neOčekivanja ..

Da li joj je kraj ili novi začetak ?!

I polako je prolazio dan duži od decembarske noći…

 

Beli očnjak

Udaljena svetlost kroz koju se dan bliži početku.. daleka, blistava, mekana.. Okupani mirisi grada, isprani pločnici noćne narandžaste straže, valovit asfalt okrnjen još kojim besnilom automobila i pokoje parče stakla  nesmotrenosti čoveka početka vikenda..

I sve naizgled bučno…

Zavijena marama oko vrata pružala joj je utehu od inja koje je padalo sa kose.. i opet se žalila, i opet je bila utopljenica Titanika, ona jedva preživela.. jedva, kroz očiglednost neočiglednog neuočavanja.. rotacija zemljine ose.. Ona daleka nepoznata i sebi – Žena..

Ne. Nije me bilo. Jer nisam hteo biti čulo sluha i ove noći, čulo koje sve razume i spremno je uvek pružiti nadu svakome sem sebi..

Noćas je mesec pevao sonatu preobražaja.. pevao jako, na momente zavijao kroz pokoji tračak oblika..

Kao vuk menjao sam dlaku, sav olinjan stresao i poslednju i go krenuo.. Vuk podsmeha, satire, svakodnevnice, vuk svačijih navika sem sopstvenih.. Vuk bez dlake.. na mesečini.. i novo nepoznato za svo dobro staro koje se danima prevrće po jastuku..

vuk

Jedno je odavno zapisano – Vukovi ne puštaju suzu, jer nemaju prava na to, zavijaju i urliču očiju suvih.. Njima nije dozvoljeno, dok je Svakom poznatom im dato pravo onog koji sme oplakivati sopstvene niti sudbine, neŽivota i tokova…

I stoji tu, Vuk bez dlake na odsjaju meseca punog.. Stajao je još koji tren dok nije zašao za oblak.. Mesec i on.. Krenuo je u novo jutro, novi dan..  Da li će ga dočekati onako kako je želeo – MožDa.. Jer Vukovi ne puštaju suze, iako je ovaj to jarko želeo..

Udaljena svetlost kroz koju se dan bliži početku postajala je jarka, bliska i sve intezivnija..
Mirisi kroz čula, osmeh kroz hladne dlanove iscrtane linijama hiromantije, KaPut za Put u novi dan.. staza koja će voditi..

I sve naizgled tiho…

Utorak

I Noć koja odmiče.. mračna..
I Jutro koje sviće.. osvetljava..
I Dan koji nadolazi.. kišan, sa upaljenim fenjerima ulice…
I Dah koji briše po staklu priču tmine.. Dah oduzetosti kraja novog početka..
I zgužvana Posteljina obrisanih feromona.. miris širi Čulo..
I Soba prazna.. s plejera zvuk koji volim.. Zvuk koji dahu uliva smisao, tami svetlinu, fenjerima tamu..
I Ti.. koja nestaješ iza zvuka.. iza ugla.. kraj pekare okićene ulice, dok prolaznici dovikuju.. viču.. urliču.. željni života..
I ja.. čijim žilama struji krv koja ledi dok na okno pada poslednji lipin list nošen decembrom..
I Utorak.. dan u nedelji četrdeset i nekoj.. utorak.. koji počinje..
I Mi.. kojih nema danas.. Mi, za kojima ostaje Tren ispleten paučinom kroz niti mirisa na jastuku Meseca koji gazi duboko kroz svest…

utorak

Deobe

I ništa im nije bilo važno, izgubili su se.Tu na pragu beznađa  i očaja stajali su i Ona i On. Dan se gubio u magli ne čekajući na njih dvoje.

Pomislila je – ma nije važno – ali lagala je sebe.. jer jeste i bilo je. Koliko je samo puta pala pod maskom straha braneći sebe od onog što ni ona nije znala da joj se dešava, vrištala u jastuk licem utonutim, lupajući šakama o krevet, braneći se od Njega, od Neizrecivog za nju. Skupila je kosu u rep trčeći preko ulice Njegoša. Čekao ju je još jedan uspešan dan radne žene u civilu kojim će braniti svoje misli. Čuće se sa drugaricama, ako bude imala snage izaći će na kafu posle posla. Mora da nastavi da se pretvara da je život smislen, da će jednog dana imati sve – kola, stan, decu na ovaj ili onaj način. Onaj je ipak lakši. Svi su joj tako govorili i sama sebi… jer stari, bliži se tridesetima. Ima sve, a nema ništa, dok nije svesna da ima ama baš sve. Možda je baš to dobro znala i umela da koristi.

Bol nije bio važan. Više nije ni znao šta oseća. Vid mu se mutio sa maglom vlažnog dana. Naglo je ustao pokušavajući da izbegne još jedan napad anksiožnosti. Kupatilo, hodnik, nazad, pravolinijski pa u krug. Pogužvani čaršavi nesanice, razbacana posteljina očaja. Znojavi dlanovi uz jak gastrični bol. Sve mu se mutilo. Seo je na krevet provlačeći prste kroz kosu. Dal’ da zapali još jednu da njome ubije kiselinu? Sedeo je na ivici nervnog sloma. Jer mu je bilo previše važno to što je govorio da više ništa nije bitno…

10151991_732516140114378_1470416238_n

„Ma ko jebe sve!“ – pomisli. Magla je parala grad, vlažnost vazduha zaudarala na jutro ostavljeno ispred njega. Suviše jako ka bedrima osetio je bol, ugledao beleg. Bol ?!  Dal’ ona postoji uopšte il’ se toliko stopio s njom da je otupeo, počeo da ne oseća, ne razmišlja. Otvori prozor puštajući izmaglicu u sobu. Navučena ofucana trenerka vukla se po podu dok je pristavljao kafu. Buljio je kroz otvore kuhinje u tačku u daljini. Klatio se osećajuči preveliku mučninu. Bio je prejak tu na ivici dok je sebe nazivao slabićem. „Vidimo se“ – znao je da nema smisao, kao i „Čujemo se“. Vrtiće u krug slova tastature pišući iz dana u dan jedno te isto, kucajući poruke, pokušavajući da Je nađe. Ili da opet izgubi sebe. Oči su ga žuljale. Suze nisu htele da krenu. Nije imao kome i kuda. Telefon je neprestano zvonio. Ako se javi vrteće istu priču s beznačajnim likom u krug. Otupljenost je obuzimala telo i um. Cigara dogorevala u pepeljari. Miris kafe ispunjavao je sobu. I osušene Lipe.

Dan je počeo odavno. Onaj u kome je besmisao dobila na smislu u vremenu neLjudi. Možda uspe da se progura kroz masu i ove svetlosti dok će mu nozdrve parati jedan isti miris – miris noći u kojoj je voleo strasno, ne samo telom, već celim duhom kroz mentalni orgazam, onaj u kome se trza svaki mišić tela…

….i miris D&G light blue….

Lipa

Dah..  jedan, drugi.. Izdah..

List, jedan, drugi..  Više ih ne brojim.. svuda okolo po parketu pišu sudbinu svog novog početka..  Ležim dok me kupaju svojim već požutelim zelenilom.. glava na boku.. bez pokreta jedan mi pada na dlan .. kroz prste pretvaram se u njegov kraj za novi početak..

Čučanj.. korak ka prozoru.. lice koje oseti hladnoću kroz polutamu..
Krik za Tren.. tren za osećaj koji će odneti košava kroz vazduh do…
Letim.. bar mi se čini.. levitiram to znam zasigurno.. gledam je kako igra svoj ples puštajući svaki svoj izdanak u nestanak dok postaje skelet.. Lipa..
Jači osećaj na mimičnoj muskulaturi, prozor koji želi da odigra udar sličan gromu.. branim telom.. neka ga još koji Tren na mom licu i suznim mi očima..

Zastava vijori, jedna, druga..  Petljaju se dok nestaju u mom novom dahu..
List na čelu, pa na oknu.. klizeći odlazi daljinama.. promrzle falange svakog prsta trudeći se drže..
Udah, jedan, drugi, treći – najjači..

Zatvaram oči.. slušam kako se jesen igra.. sekund i..

Vidim svod.. bledi nadamnom, nad drvetom, nad trenom odnešenim..  Još jedan krik busu u prolazu..  Deca koja se vraćaju kućama novog subotnjeg kraja..  Zamršena, pomalo zapuštena kosa ispod koje mi bridi koža kalvarije..
Osećam ga jako.. nadolazi.. sprema se da kao bura uništi noć koja traje isuviše dugo..
A ja..  Spremam se za udar onaj najhladniji.. svetla preko puta obeležavaju teritoriju strane Zemlje.. ja branim moju čekajući tren.. i..

Vidim ga..  svod postaje blagoplav..  jače plav.. plavlji.. Ne znam  da li mogu izdržati ovaj osećaj.. Hladnoća probija svaku kost.. koža kao da se suši.. i.. tu je.. Jutro, Osvit, hladna Zora okupana Beogradskim vetrom…

Izdah.. Okret.. Korak, prvi, drugi.. Sedoh na pod..

Prozor odigra svoju igru, jak prasak i hladnoća koja nestaje polako kao noć iza mene..

Škripa guma, vrata trole koja se otvaraju, glasovi ljudi koji mi paraju labirint..

Zažmurih drugi put..  Hiljade nijansi plave lelujaju tu nadohvat očne jabučice..
Ustajem gazeći po lišću osluškujući njegov šum.. I dalje titraji pred očima uz povremen osećaj levitacije..
Biće hladna ova zima, predosećam.. Zveketi prozora.. više ih i ne brojim..
Leđima okrenut odlazim ka vratima u susret novom nepoznatom..
Ovog novog trena želim samo da osetim još i miris pečene kafe.. ukus.. i polako utonem u novi dan..
Čudne su Nedelje..  Ponekada isuviše…