Bogovi

Palo je teme i pali su Bogovi…
Serafimi su pevali oplakujući svoja krila…

Kroz opalo lišće što pravi mesečevu sonatu pod stopalima, stajao sam…

U daljini jesen je igrala svojim nijansama…

Sve je bilo igra dok igre nije bilo ni od kuda…

Žuto lišće

Došao sam noćas da osetim žamor pod nogama… Telo je drhtalo… Bacio sam se u gomilu tišine kroz zvuke od zvezda na nebu…

Novembar je, a ja negde u maju kroz ples Inki uklesanih u kamenu brojim padalice ne bih li kroz drhtavo telo ugledao onu jednu…

I dah se ledi…
I šiba košava…
I pada perje na mene…
I nema Bogova vidljivih oku…
I plešem dok ležim u šuštavilu osluškujći pokrete ekstremiteta stvorenih u opal-om žutom lišću…

Ustajem dok mi tremor para telo. Stresam se i odlazim u noć.

Ako ne znaš gde je kraj seti se početka, jer oni koji ne opažaju dali bi svu volju da su svesni da mogu da opipaju neosetljivo.

A Bogovi ?! Oni su pali odavno…

Advertisements

Ko još sluša Vivaldija !?!

Vreme je kada padaju kesteni…

Košava juri kroz grane zamagljene od sna… Dižem ruku da uhvatim njen dah, pa ga puštam kroz prste da odleti onom kome je suđen…

Utorak je izmakao… Na klaviru ucrtani otisci mome oku vidljivi…

Svirala si Vivaldija dok sam pokušao da nacrtam taj obruč od jave… Sad si samo privid kroz dim cigarete…

......

Želje se gase za onoga koji ih ispuni, taj teži novim, (ne)ostvarivim…

Snovi se sanjaju samo kada imaš kome da ih ispričaš, ovako postaju magla zarobljena duboko u dnu svesti…

Čežnja se ne gubi, ostaje zauvek da leprša nad nama dok čeznemo još više i dalje…

Leteo sam ove noći, obilazeći svaki prozor grada samo da čujem taj zvuk, da ga dodirnem… Nigde ga nije bilo…
Ko još svira klavir u vreme košave ?!?  Tada se prepuštaš drugoj noti ako si sposoban da je čuješ…

Studen je, a negde zarobljena vrućina kroz pore mi kože probija van…
Pustiću Proleće i slušati kako grane u ritmu jeseni biju o okna…

Negde daleko u zemlji od sna započeću Sredu…

Orga(ni)zam

Na stubu srama kroz odjek plača života savija se u položaj fetusa…

Tama je najbolja kroz zaborav.. Pušta se da plovi kroz utrobu ranjene zveri.. kroz sebe i od.. želela je da izgara noćas.. stopi se sa nevidljivim…

Jedva čujni zvuk plejera..
Ne dodiruje emocije..
Ne dodiruje ništa što će je taći..

Pušta me da gledam igru gorelih u paklu.. dok se izvija.. Jako, jače..

orgazam

Ne dodiruje pod, on dodiruje nju..
Ne udiše vazduh, cvili kroz njega..
Ne plače, suze teku niz obraze..
Ne voli, nije sposobna..

Prsti na nogama ka napred, kičma presavijena, potiljak o pod.. Udar – jak, tup, beskonačan…

Grčenje…

Groznica trese telo.. Lice okupano.. Butine izgorele..
Oči mi obnevidele, lice suvo od daha nošenog sobom…

Tišina para sluh, dok se okreće se na stranu skupljajući u položaj fetusa…

Muzika s plejera stala je odavno…

Ogrlica

Raskršće..  Rebra koja stežu svoj obruč.. Okolo prah i pepeo, svedok minulog veselja.. I sve se činilo povezano kao u nizu od stotinu i jedan..

Biserne perle nizale su joj se oko vrata u zagrljaju jedna drugoj praveći elipsu prividne perfekcije.. Dah na čaši od vina bez traga ruža.. Vidim ga iako ne želim.. nije mi namenjen.. ne na rubu moje usne..

Poželeh je iako nije bila sama.. da mi ga na tren prenese.. samo jedan.. u nizu od stotinu..

IMG_599161766987

Trzaj.. Rasuti biseri po podu sale za prijem.. Haljina ovlaš podignuta rukom gracie koja je drugom pokušavala da ih skupi bezuspešno..

Šta to ima u perlama nastalim u utrobi školjke što toliko privlači – pomislih – Sjaj, Prestiž, Slava ili.. !?

Plešući po podu svaka je igrala svoj savršeni ples.. skrenuh pogled i..  nekolicina ispred mene.. Dohvatih ih trljajući ih u dlanu – Požuda !

Stajala je nepomično držeći ruku oko ogoljenog vrata, otpila gutljaj bordo vina i brzim korakom nestala iza ugla dvorane.. Držao sam bisere koji mi nisu pripadali i žar koji mi je parao telo..

Ne mari , i onako ne vrede – rekla mi je udišući hladni januarski vazduh – ali hvala..

Posegnuvši za perlama ruka joj se našla u mojoj.. Pogled kroz tamu koji para zrak.. Odsjaj mesečine minusa na zenicama..

                                                     … I …

Raskršće.. Dah koji steže obruč.. I tren u nizu od jedan u obruču od rebara…

Postajanje

I dođe dan duži od decembarske noći…

Pod starom pomalo za’rđalom kapijom ocrtanom kapima vlage, čekah..

I dođe San koga nema u jutarnjoj izmaglici..  I Java koja me traži decenijama..  Dođe na tren i Nada, pa zastade…

I zagrliše me oko vrata, tu kraj stajališta bezDana..
Čuh im otkucaje srca, prejake.. Osetih im treptaje davno izgubljene, pomešane u Zagrljaju sa mojim očekivanjima..

Bio je prejak, ne prijateljski, niti ljubavni, onaj čudni koji ti kaže da si ipak negde nekom još uvek potreban..

I grlile su me, zajedno, pa naizmenično, nisu ispuštale iz naručja, dok sam preko ramena im ugledao i poslednju zvezdu koja pada..

postojanje

I dođe i Želja.. ona u kojoj izgaraš.. odjednom, nenadano..

I zagrli me, tu, na ivici.. Stisak joj je bio najjači, damari koje mi je dahom prenosila, najtremorniji.. zadrhtao sam u njenom naručju .. predao se njenom zagrljaju.. izgarajući…

I San je bledeo..
I Java se udaljavala..
I Nada je popuštala svoj stisak lagano..

Ali Želja ne. Bila je najupornija u svom dahu prenosa..

Želja koja me obgrila bez popuštanja, srama, stida..  I nastavila svoj ples, tu na doku nijansi od boja kojima mi je šarala rožnjače, dodirivala telo, umivala lice..

I dođe Želja ovog jutra kraj noći neStajanja.. i ostade mi u zagrljaju.. misleći da će se tu sviti zauvek..

Misao.. tren koji popušta .. osmeh koji bledi kroz opozit neOčekivanja ..

Da li joj je kraj ili novi začetak ?!

I polako je prolazio dan duži od decembarske noći…

 

Gavran

Probudih se u kasne sate, jer legoh u rane.. ne ležim, skačem kroz otkucaje srca .. rotaji sirena kroz zvuke polubučne ulice.. graške znoja vode me ka prozoru da dohvatim zrak, uhvatim se za njega i doživim trežnjenje od NeSna, od Sebe kroz maglu Njene paučine..

Ljudi su postali čudo u vremenu neLjudi.. Vešto se trudim da izbegnem svađu.. još jednu u nizu.. Prvo sa sobom, onda sa Njom.. Želim da udahnem do dubine svih alveola da se rašire ulivajući mi što više snage kroz novu NeNoć.. Šakom o Sto ne znam.. Trebalo je davno da naučim.. Da samog sebe iznenanadim pokušajem balkanskog mužijaka.. i Nju..

Pričaju kako žele dobrotu, muškarca koju će ih razumeti, podržati, ako treba ići za Njima kroz život da bi bile Prve i Jedine, voljene.. Lažu sebe, velika većina Njih želi opozit..  Sirovu.. Noćas se probudila zajedno sa mnom da bi Ona bila zadovOljEna..

Hladan tuš.. Trežnjena nema..  Život je tu, ovaj ogoljeni..  Na licu joj paukova maska..  gazi za sebe preko svih radi sebe misleći da će tako uspeti u životu..

Ležem.. Pomeram se.. dotičem je.. odudara od mene.. oseti se da ću otići .. a ja želim da ona ode.. da nestane u noćnoj magli.. i da se nikad ne vrati po još.. Kažem joj.. ali ne sluša jer ne želi da čuje.. zna gde ima sigurnu luku.. Samo ovaj brod noćas će da uhvati prvi trzaj košave na putu do meseca ..

gavran

Razdanjuje se.. Udišem prvi jutarnji zrak.. i gledam ga.. Mužijaka koji čisti staro gnezdo za svoju Ženku, spremajući novo, gde će položiti plodove svoje ljubavi.. u najgaravijoj ulici ove Zemlje.. Kažu životinje ne razmišljaju.. samo mi nije jasno zašto nismo sposobni da se ponekad zagledamo duboko bar u neku od njih..

Gavrani..  Imaću društvo ove zime i ovog proleća, tu gde volim da je dočekujem, Zoru, kroz staru Lipu i neki novi život…

Crno.. Tamno plavo.. Tirkizno.. Naranđasto..  Belo i jarko.. I Život, koji pokušavam da doživim kroz tren od hiljade nijansi..

Utorak

I Noć koja odmiče.. mračna..
I Jutro koje sviće.. osvetljava..
I Dan koji nadolazi.. kišan, sa upaljenim fenjerima ulice…
I Dah koji briše po staklu priču tmine.. Dah oduzetosti kraja novog početka..
I zgužvana Posteljina obrisanih feromona.. miris širi Čulo..
I Soba prazna.. s plejera zvuk koji volim.. Zvuk koji dahu uliva smisao, tami svetlinu, fenjerima tamu..
I Ti.. koja nestaješ iza zvuka.. iza ugla.. kraj pekare okićene ulice, dok prolaznici dovikuju.. viču.. urliču.. željni života..
I ja.. čijim žilama struji krv koja ledi dok na okno pada poslednji lipin list nošen decembrom..
I Utorak.. dan u nedelji četrdeset i nekoj.. utorak.. koji počinje..
I Mi.. kojih nema danas.. Mi, za kojima ostaje Tren ispleten paučinom kroz niti mirisa na jastuku Meseca koji gazi duboko kroz svest…

utorak