Vreme reči

Košava je nosila ka bespućima.. Ovog trena u kome trnuh sve se gubilo, dan u noći, noć u danu..

Bolovi su cepali svaki deo tela nemuštim jezikom..

Ti preko puta na krevetu razvučenom od košmara.. Stizao me jedan po jedan, isplivavao u svojoj borbi nerođenog deteta..

Puls slepočnice.. Daljine su dozivale da im se javim kroz lipu, udar o prozor, kroz znojavu noć, zvezde razapete preko ulice..

Kiša kroz škripu kočnica…

20141130_222001

Da poletim kroz nijanse četinara.. Pređem sva prostranstva koja sam nekada voleo i divio im se..

Tebi, Sebi..

Umirući princ bez belog konja.. nemi otkucaj kazaljke koji prevrće.. I vreme koje je određeno da teče bilo nas ili ne..

Sutra me se nećeš ni setiti.

Preslab sam ja za nekog poput Sebe, nemirnog duha u još nemirnijem telu koje popušta godinama..

Nismo više mladi ko nekad što smo umeli biti iako se pravimo da smo…

Danak bez krvi u krvi do kolena.. Da li znamo voleti ili je sve gluma .. ?!

Prevrnuću se još koji put u sopstvenom ledu ulice bez – Imena za sva ona nova koja će doći kad nas više ne bude Tu…

Pustiću kišu i ovog jutra da uđe kroz zatvorene prozore…

Advertisements

Zora

Naslikana hiljadama boja čekala me je ovog jutra, ove Zemlje, ovog Sveta. Izgubio sam se tragajući. I još se gubim. Kako je lako usnulima snom Trnoružice. Vrana je graktala nad starom lipom, čekajući Drugu da saviju gnezdo. Više ni prozor ne umem da otvorim da dodjem do nje. Tu, gde se sve gubi kad dan postane noć, a noći se ne umiljava da ode.

Hladno je za ovo doba godine, il’ se samo jeza njenih ostataka uvukla u moju srž lomeći me do koske.

Volim svitanja… bar na tren sve utihne, u prividu ništavila džungle asfalta. Tada mogu da je čujem. Oslušnem svaki njen ekspirijum kroz kovitlac jutarnje vlažnosti. Rosa se lepi za okna i ulične svetiljke koje se gase kroz prolaz od magle. Slabi smo mi slabići umorni od prevelike ljubavi.

Hladnim dlanovima memljivim, opranim dahom sna davno izgubljenog, kucam joj kroz tminu, kroz upaljeno sredogruđe. Davno me prestalo biti briga što će ko reći, pa čak i na ovaj zapis duše, jer ti što govore onako nikada nisu skupili dovoljno hrabrosti da pljunu u lice direktno, i razmažu ostatke svoje neljudskosti. Pisak jada za leđima zna da zaboli, mene je prestao. Bar mislim da je. Ugašen je i poslednji lampion u ulici koja nikada ne spava. Tama i tren spoznaje, hladan zrak kroz zavesu klati se od muzike nečujne svima, dok plovi brod koji je otplovio.. na putu do svih okolnih zemalja…

...ka strani sa šest traka...i Lipi sto puta spasavanoj od smrti.

…ka strani sa šest traka.. i Lipi sto puta spasavanoj od smrti…

Ne, neću zatvoriti vazduh hladnoće koja ulazi.. Polako će se upaliti dan kroz zelenilo drveta.. trole krenuti svojim trasama.. ljudi svojoj svakodnevnici.. ja ću je pustiti da čeka.. do kratkotrajne tišine nekog novog jutra obojoneg hiljadama nijansi poznatih samo onima koji nikada nisu prestali lutati i vapiti za novim… Onima ponekad izgubljenim u starom…

 

Gumb delete. Tren razmišljanja. Gastrični bol isuviše jak. Tišina. I prazan prostor.

 

Prijaće mi miris jutarnje kafe. Ispečene.
Vid je već ugasio tamu.