Prolaz

Kroz kolonu Naoružanih Mislima prolazio sam stisnutih pesnica..

moj grad

Bilo je boja, nijansi, al’ su ih rezale.. jednu po jednu, u odjecima, kroz dan, pomračenje..

Senkama moleći za oproštaj nizale su se..

I učinilo mi se da ih čujem, ali sam ih video.. i stisnuo falange jače..

Pucanje trotoara kroz izlaz iz mase.. crno za belo.. oblak za daljine.. večnost za trenutak..

Prešao sam Preko gledajući ih kako se i dalje bore umrežene na sivilu betona..

Advertisements

Beli očnjak

Udaljena svetlost kroz koju se dan bliži početku.. daleka, blistava, mekana.. Okupani mirisi grada, isprani pločnici noćne narandžaste straže, valovit asfalt okrnjen još kojim besnilom automobila i pokoje parče stakla  nesmotrenosti čoveka početka vikenda..

I sve naizgled bučno…

Zavijena marama oko vrata pružala joj je utehu od inja koje je padalo sa kose.. i opet se žalila, i opet je bila utopljenica Titanika, ona jedva preživela.. jedva, kroz očiglednost neočiglednog neuočavanja.. rotacija zemljine ose.. Ona daleka nepoznata i sebi – Žena..

Ne. Nije me bilo. Jer nisam hteo biti čulo sluha i ove noći, čulo koje sve razume i spremno je uvek pružiti nadu svakome sem sebi..

Noćas je mesec pevao sonatu preobražaja.. pevao jako, na momente zavijao kroz pokoji tračak oblika..

Kao vuk menjao sam dlaku, sav olinjan stresao i poslednju i go krenuo.. Vuk podsmeha, satire, svakodnevnice, vuk svačijih navika sem sopstvenih.. Vuk bez dlake.. na mesečini.. i novo nepoznato za svo dobro staro koje se danima prevrće po jastuku..

vuk

Jedno je odavno zapisano – Vukovi ne puštaju suzu, jer nemaju prava na to, zavijaju i urliču očiju suvih.. Njima nije dozvoljeno, dok je Svakom poznatom im dato pravo onog koji sme oplakivati sopstvene niti sudbine, neŽivota i tokova…

I stoji tu, Vuk bez dlake na odsjaju meseca punog.. Stajao je još koji tren dok nije zašao za oblak.. Mesec i on.. Krenuo je u novo jutro, novi dan..  Da li će ga dočekati onako kako je želeo – MožDa.. Jer Vukovi ne puštaju suze, iako je ovaj to jarko želeo..

Udaljena svetlost kroz koju se dan bliži početku postajala je jarka, bliska i sve intezivnija..
Mirisi kroz čula, osmeh kroz hladne dlanove iscrtane linijama hiromantije, KaPut za Put u novi dan.. staza koja će voditi..

I sve naizgled tiho…

Nedelja

Dan kad je sve tiho i sve naizgled obamre.. NaIzgled…

Nisu su me Ćopićeve knjige vezale za ovaj deo, koliko sam sebe poslednjih dana…

Možda zbog shvatanja koliko mi znači sam prelaz iz Starog u Novi deo grada preko Reke koja diše..  i Njega – tog starog mosta – kroz Ljude koji te i ne vide, Ljude preokupirane svojim životima..

Postali smo stranci, otuđenici, toliko blizu jedni drugima, a hiljadama milja daleko.. Koga da krivimo, vreme u boji, stil života ili sami sebe?

10383585_825586770807608_7546992436279604505_n

Čudan je egzistencijalizam, traži žrtve i dobija ih.. Neki od nas to primete, neki se prave da ne, a neki nisu ni svesni da su otplovili odavno

Kažu da je nekada sve bilo jednostavnije, drugačije.. nekada kada su fotografije bile crno-bele, kada se škljocalo iz aparata i kada se vinil vrtio na gramofonu.. Mislim da nije. Jer na kraju, nisu vremena ta koja se menjaju, nego mi sami, koji svojim postupcima utičemo na to da i tok reke ne bude onakav kakav je bio nekada…

Samo se plašim da ne bude isuviše kasno kada to primetimo…

Ipak, mi smo samo Ljudi, a Ljudi su ipak čudo…

 

Bojama plavetnila

Nađoh je zakopanu u starom prtljagu, skrivenu od pogleda..Delić Sebe prenela je na mene kada sam je video, posle toliko vremena…To plavetnilo kakvo nema ni u bojama duge sve je govorilo.. Daljine su odzvanjale, stara vremena dozivala…u meni sve je gorelo…detinjstvo,vikendica koja ne postoji,slike roditelja,plivanje u žaru nevinog nespokoja,Seobe… Poželeh da se trgnem, okrenem glavu, preusmerim tok misli,ali ne.. Nije mi uspevalo..kao ukopan,stajao sam i gledao !!!

 

Jablaničko jezero, F BiH, 2012.

Jablaničko jezero, F BiH, 2012.

I ona je gledala u mene svojim očima boje tirkiza…Nemo…Nemuštim jezikom prenosila mi stara sećanja ćuteći tu, kraj puta! Nadao sam se da ćemo se sresti nekad, samo Nada je jedno, a Stvarnost drugo. Kažu da su oči i njihove dubine ogledalo čovečije duše…ako je tako, svojom Tišinom rekla mi je toliko toga! Čak i nešto što nisam želeo znati…Uhvat za dlan pun znoja, ruka u ruci, vlažne obe…i put u Novo Nepoznato staro godinama – ćuteći…bar ovog dana…Ipak dug je put do noći, ooo Daaa, znam (za)sigurno…

Jezero ostade iza nas..i deo mene, ukopan tu – u vremenu…

Jul,2012.

Molitva

Слика

Daljine..Zidine i Grad obasjan sutonom..Horizont se pretapa oblacima tmine i ozarjem sunca na izdahu..Na sve strane praznična euforija..Ne osećam je..Ne znam dal`da prepišem godinama il..Čudno vreme za ovo doba..Čudni Mi…Košava mrsi vlasi boje isprane kane,noseći miris tek procvalog pupolja breskve.. Pitala me da se pomolimo zajedno..pristao sam..Stepenicama odjekuju koraci, zvona iz blizine i nisu toliko strana i…Večernja molitva…Ljudi bez nade.. i Mi.. tu na pragu Novog-starog više od 12 godina..I opet ćemo mirno zagrliti jedno drugo kao da se ništa nije ni desilo..A ko sam ja da ne oprostim?! Neće joj biti prvi put kao što znam da nije ni poslednji..i neće me utešiti to što sam siguran da će se uvek vraćati meni, iznova..Odjecima starih stepenica prihvatiću izvini po ko zna koji put hrleći sa njom ka zalasku.. jer Čovek je stvoren da prašta, bar ja jesam, što je savršeno znala..tu u Beogradu iz kog nismo potekli ni Ona niti ja…