Hram

Ne sećam odkud se zadesih ovde na rođendan mi 2011. godine…

Da mi je bio usput, nije.. I da se ne lažemo nisam „preterani“ vernik.. Ponekad zapalim sveću, dok mi samo mesto paljenja nije važno, već Namena..

Samo tad je enterijer bio zatvoren, ulazilo se kroz drvena vrata i mogao si videti gomilu skela i majstora.. Nije bilo sveća, ni gomile suvenira, ni turista, ni.. I sve mi je izgledalo nekako neukaljanije, neeksponiranije nego danas…

Nedovršen u svojoj savršenosti Tišine dok osluškujući eho sopstvenih koraka i krila golubice koja leti kroz njega zamrzneš tren u oku zauvek…
Nađoh ga u starom telefonu.. možda mi je put, što bi rekli, bio namenjen.. ko zna…

Hram

 

I moradoh da joj se vratim..  ne znam zašto.. možda zbog Svetlosti koja me je obuzela na tren ili zbog Golubice u letu i topota krila u Njemu…
Možda zbog datuma, tog 6.-og aprila, kad je nastala, kao i ja, il’ što želim preokrenuti životni tok.. otići dublje i dalje od bilo koga poznatog mi..
Možda i neću uspeti, ali ću znati da sam bar sam pokušao…
Makrokosmos, Bog, Viša sila..  Zovite To kako želite.. ali budite svesni da će Vam u bilo kom obliku uzvratiti na bilo koji način baš kad To najmanje budete očekivali i nadali se…

 

 

Advertisements

Bogovi

Palo je teme i pali su Bogovi…
Serafimi su pevali oplakujući svoja krila…

Kroz opalo lišće što pravi mesečevu sonatu pod stopalima, stajao sam…

U daljini jesen je igrala svojim nijansama…

Sve je bilo igra dok igre nije bilo ni od kuda…

Žuto lišće

Došao sam noćas da osetim žamor pod nogama… Telo je drhtalo… Bacio sam se u gomilu tišine kroz zvuke od zvezda na nebu…

Novembar je, a ja negde u maju kroz ples Inki uklesanih u kamenu brojim padalice ne bih li kroz drhtavo telo ugledao onu jednu…

I dah se ledi…
I šiba košava…
I pada perje na mene…
I nema Bogova vidljivih oku…
I plešem dok ležim u šuštavilu osluškujći pokrete ekstremiteta stvorenih u opal-om žutom lišću…

Ustajem dok mi tremor para telo. Stresam se i odlazim u noć.

Ako ne znaš gde je kraj seti se početka, jer oni koji ne opažaju dali bi svu volju da su svesni da mogu da opipaju neosetljivo.

A Bogovi ?! Oni su pali odavno…

Muškarac

Plače mi se.. Jel smem to da napišem ?

Muškarci ne plaču, zar ne ?! Tako su nas učili…

Ali ja nisam muškarac, bar ne ove noći.. Plakao bih, al neće suze.. Kao da su lakrimalne žlezde presušile..
I tako dve godine.. nema ni jedne, dok u meni sve vrišti i kuva i peče se negde na sredini Čistilišta…
34…
Nije malo..
Raskršće…
Ko sam, gde sam, šta sam sem gomile dijagnoza koje se lepe kao čaršafi od znoja..
Vanzemaljac !?!

Znam da ne pripadam Ovde..

Ne uklapam  se u kalupe..

I sve vene..  kroz moje vene kroz koje teče pregusta krv.. ona zgrušana… Istinita..

..............................................

Nisam stvoren za rutinu.. od 7h do 16h.. ni za onu drugu, kapitalističku.. ni za……

Ma fitt in magarče !!!!!

Hoću, ne umem.. Ljudi zuje oko mene.. Iste priče svaki dan novim ruhom obojene…

Nije ovo tužna pesma, stih.. Nije ovo sonata.. Ovo je Zemlja oko koje se vrti osa u kojoj se sve stumbalo…

Noćas sam usnio treći rat po redu mi.. Zašto osećam da je četvrti uveliko počeo.. ?!

Muškarac koji bi da plače ove noći, zbog tuge, zbog sreće, zbog emocija i stega u sternumu..

Boli me.. Ne duša, ona je odavno prestala Biti.. Boli bol..

Gubim se u već izgubljenim rečenicama bez smisla i niza…

Muškarac koji ume da voli sve osim sebe…
Muškarac pun besa koji ne može kao jedinka ništa promeniti…
Muškarac koji želi biti muškarac, a ne džentlmen da bi se uklopio u Vreme zvano Danas…
Muškarac koji cvili na pragu nemaštine, jave i sna, tuge i sreće, radosti i boli… mate-rijal-nosti..
Muškarac bez definicije muškaraca !!!

Ugasiću plavo svetlo, bar ove noći…

Susret

Ruža iz kamena kroz deo kapije stare vekovima.. Padao je sumrak kupajući reke u blizini.. Miris vazduha pretvarao se u miris cveća, kao da sluti da ću je opet sresti, tu, kraj stepeništa.. na istom mestu gde smo sedeli nekada i…

 

...kraj sVoda...

…kraj sVoda…

Zar sve što je ljubav, u bilo kom njenom obliku, zakopamo s godinama, gurnemo pod najdublje tepihe sopstvenog ega izigravajući nešto što nikada nismo ni sanjali da ćemo postati?!

Ostao sam isti, dečak u duši, u večitoj potrazi za životom, uvek željan, gladan novog Trena..

Glumila je najbolje što je umela, na visokim štiklama koje je nekada prezirala i usnama oblikovanim hijaluronom.. Bundom s jeseni, ogrnuta , nekada pobornik za prava životinja, otkrivala mi je novu sliku Nje..

Zar se stvarno menjamo… postajemo ono što nismo želeli ni u najgorim snovima ili se samo prilagođavamo društvenim „potrebama“ ? Dal’ moramo biti takvi radi sopstvene dobrobiti – gaziti svoja uverenja da bi opstali ?!

Pogodila me kao grom, kao odsjaj munje kroz vedro nebo.. Njen izveštačen govor, damsko držanje, njeno…

Ali mi jedno nije bilo jasno – zašto su joj ruke drhtale dok mi je gestikulirala njima pokušavajući da objasni svoj novi život posut laticama.. i zašto je univerzum odredio da se sretnemo na istom mestu na kom smo se nekada… I više od toga.. I dublje.. I dalje… do besKraja i natrag u večnost..

Prsten na ruci nije imala, mada reče mi da je verena.. Možda ga nosi oko vrata, da joj bude bliže srcu, ko zna ?!

O Neeee.. Ne mrzim je.. To bi bilo kao da gazim sebe, jer ipak sam sa Njom proveo više od dve godine zajedničkog života.. i delili smo sve tih studentskih dana.. meseci.. baš sve.. od korice hleba i dušeka rasutih po ishabanom parketu do sjaja zvezda kroz odsjaj suza povetarca…

Ne, ne  mogu čak ni na sekund da je prezrem dok se tako ljubopitljivo trudi „pljunuti“ u lice našoj prošlosti.. meni.. svojim nekadašnjim ubeđenjima..

…i opet.. drugi put u godini srećem je na istom mestu.. Neću prepisati spoj ni Vasioni, ni Bogu.. Proživeću ga kroz tren i sećanje na davna vremena..

Pružila mi je vlažnu ruku u znak pozdrava, zakoračila i izgubila se u svodu stepeništa i odsjaju već načetih svetiljki..

Seo sam na klupu zapalivši cigaretu, čekajući maglu sutona da preplavi Grad.. Dve reke.. i mene sa njima..

Ove noći biću Majstor starog dobrog Bulgakova..  zato što paran (bez)Broj meni nikad nije bio dovoljan…

 

Ponekad…

Ponekad zaboravim svoje snove

i osetim hladnu realnost…

hladnoća me prožima i budi već budnog tako naglo, izjutra…

tek topla kafa i tvoji dodiri opet me vrate snovima…

 

Ponekad zaboravim ko sam

i kad se setim…boli me što sam samo larva u mravinjaku punom…

tek neka sena na nebu punom zvezda…

ponekad...

Ponekad zaboravim neke stvari i kad ih se opet setim

kajem se što ne dajem drugima onoliko koliko traže, a opet…

bojim se da će me jednom ostaviti svi, čak i Ti,

da će zaboraviti sve što učinih za njih

i da im neće biti važno to što toliko mrzim samoću…

što mrzim lepe dane kad si sam ,

bez igde ikoga , bez igde ičega, Sam,

ostavljen kao štene malo, kome je hladno bez majke…

A majku mu ubiše hladnokrvno oni koji žele do Boga…

Da li će ga stići, dotaći… Da li će se približiti zvezdama ,

ili će pobeći kada shvate da grešni su !?

ponekad

Ponekad zaboravim da ti kažem da te volim,

ali bojim se svojih reči, svojih osećanja,

a još više se bojim noći bez Tebe…

Sumorno lice u ogledalu zbunjuje…

Lep dan bez Tebe i nije toliko lep…

A noći isuviše duge su…

Ponekad…

Ka Petom elementu…

Letela je ka nebu kroz obrise tame..Želela je ono što nije Njeno..ono Nedokučivo..Prstima je dodirivala netaknuto praveći se da joj nije bitno..Odsjaj haljine i sjaj u sumrak..Pesma ispevana nebu, vodi, vatri i pepelu..Znala je savršeno svaki pokret, znala je i da Daljine kojima je težila nisu bitne..Znala je sve..I znala je da znam, savršeno se pretvarajući da ne zna ništa..Samo je plesala po vodi..i želela biti Ono što nikada nije bila..deo Celog..netaknutog…Okretima je ispuštala savršene zvuke..slične notama klavira..pokretima četkice slepog slikara..Znao sam da je jedan bio moj..namenjen mi..tu u vodi i vazduhu…daleko od zemlje…ka zaboravu…i beskraju…ka zauvek… 

...

 

I nakon nekoliko godina bila je naizgled sigurna u Sebe i svoju postojanost..Okrenula se i zakoračila..Stope u pesku i peščane dine..Jugo koji mrsi klasje medovine i pogled ka zalasku..Spala nabratela,preplanuli ten ramena,i miris smokava..Poluokret i dodir..Osmeh koji kaže nećeš me stići.. I nisam…Neka je, neka korača, neka joj noge kupa pesak,valovi miluju kolena kad stigne do njih…Neka je Ono ima tog povečerja i tek načeti Mesec u daljini…Neka živi svoju sigurnost Žene, glave naslonjene o sopstvene noge, misleći da je još jedna u nizu..Jer umoran sam od uveravanja u opozit, Ona od izigravanja jačine..Ko se prvi umori..Koliko smo ponekad slični životinjama sa svojim predigrama..Seo sam, pustio Vodi da vodi ljubav..da diše, priča, voli..Glava mi u pesku, noge u soli..Stala je iznad mene..Prošaputala kroz veo Tajne..“Želiš li stići gde nikad nisi bio, dotaći nedodirljivo ?“ Pogled je govorio umesto glasa mi te noći na obali neZaborava..Progovori i sada čisto da me podseti da li je postojala Ona koja nikad nije ni bila Ona, stvarajući za sebe i mene Predstavu o Ženi za sva vremena..

Sa druge strane mantila-NeUrgentno

46699_737905286242424_1744763606_n

Sedeo sam zbunjeno.Bilo mi je gore no kad sam došao.Peti sat čekanja je isticao.Termometar u uglu je pokazivao iznad 30 stepeni.Miris fecesa širio se celom čekaonicom prenatrpanih pacijenata.Ležao je u ćosku na mobilnom krevetu.Za 5 sati koliko sam ovde niko mu nije prišao.Ni lekar,ni sestra,ni tehničar.Niko.Ljudi su otvarali vrata da dodju do daha,kao stoka u stampedu,ali ih je obezbedjenje uporno zatvaralo.Poneki zeleni mantil uzdignute glave prošetao bi povremeno holom,da pokaze svoj kompleks ‘svemoćnog Boga’.Pridjoh mu na tren.Jauci koje je ispustao čuli su se i na trećem spratu.Pogled mu se gubio u daljini neonske sijalice na plafonu.Već napukao i dalje sam pucao po šavovima!

Pomislih-Pomeri se,i da se onesvestiš,niko ti ne bi prišao,još ti je samo fraktura potrebna!?
No moj unutrašnji glas j.nog Hipokrata nije mi dao mira!Viknuh-SESTROOOOOO!!!!-kao da sam na sopstvenoj klinici!
Muk u čekaonici.Iz sobe broj 5 izadje žena,sa šminkom kakvom sam vidjao devojke po noćnim klubovima,utegnute uniforme.Pridje mi.
„Šta se derete ko da vas kolju!!?-reče.Pobogu,kako vas nije sramota,ovde ima i ležećih pacijenata,probudićete nekog pa….Odjednom sam video samo jarko crveni karmin kako se pomera,kao ping-pong loptica i obris beline koja vuče na dole..i…“Uostalom,šta vi tražite ovde?!“
Gde,ja se izvinjavam? – upitah ko zbunjeno dete,a ne kolega joj većeg „ranga“ koji namerno nisam hteo da pomenem!
„Gdeeeeee!!!???U Diznilendu!!! Ovde u urgentnom! Zašto ste došli!?
Sve sa knjižicom u ruci i uputom sa prijemnog šaltera malo je nedostajalo da kažem – „Na bal povodom Noći Veštica“,al’ ne dozvolih da mi jezik bude prebrz…Objašnjavanje izmedju nas trajalo je duže od pola sata,a kad sam upitao može li neko da „očisti“ deku da ostatak pacijenata ne bi kolabirao opet,dobio sam pogled nalik Hirošimi ’45.
Seo sam i ćutao.Bilo mi je veće zlo no kad sam stigao.Poželeo sam da sa zdravstvenom izadjem i trčim što dalje.No nisam nažalost dosao sam.Otišao sam do toaleta,da se umijem,pijem vode.Neki čovek je unutra presvlačio svoju nepokretnu ženu i bodrio je.Pljuskao sam se vodom-kapima,pa u slapovima.
Kad sam se vratio deke nije bilo.Seo sam opet i nastavio da čekam.Ne gine Nam zora-pomislih.
……………………………………………..