Saplet

Poraženi su klekli i već je svanulo..

Moje su tajne zatrpane jastukom i moji su koraci oivičeni žalosnim sjajem..  Savest je pružila ruke ka nebu i govorila o besmislu unutrašnjeg traganja..  Ja sam u senu tražio iglu i stigao do Sebe kao jedine sprege između sena i tame…

U mojim očima sahranjena su sva leta i sva ljubljenja i svaki bol u telu…

Više ne ličim na svoje novce, više ne dajem svoje grudi, više ne mogu da verujem…

Među životinjama opet nalazim Sebe i pitam se zašto je meni lepo u mokrom podzemlju…

Saplićem se o zlato. Stajem .

Jutro.

...........

Advertisements

Deobe

I ništa im nije bilo važno, izgubili su se.Tu na pragu beznađa  i očaja stajali su i Ona i On. Dan se gubio u magli ne čekajući na njih dvoje.

Pomislila je – ma nije važno – ali lagala je sebe.. jer jeste i bilo je. Koliko je samo puta pala pod maskom straha braneći sebe od onog što ni ona nije znala da joj se dešava, vrištala u jastuk licem utonutim, lupajući šakama o krevet, braneći se od Njega, od Neizrecivog za nju. Skupila je kosu u rep trčeći preko ulice Njegoša. Čekao ju je još jedan uspešan dan radne žene u civilu kojim će braniti svoje misli. Čuće se sa drugaricama, ako bude imala snage izaći će na kafu posle posla. Mora da nastavi da se pretvara da je život smislen, da će jednog dana imati sve – kola, stan, decu na ovaj ili onaj način. Onaj je ipak lakši. Svi su joj tako govorili i sama sebi… jer stari, bliži se tridesetima. Ima sve, a nema ništa, dok nije svesna da ima ama baš sve. Možda je baš to dobro znala i umela da koristi.

Bol nije bio važan. Više nije ni znao šta oseća. Vid mu se mutio sa maglom vlažnog dana. Naglo je ustao pokušavajući da izbegne još jedan napad anksiožnosti. Kupatilo, hodnik, nazad, pravolinijski pa u krug. Pogužvani čaršavi nesanice, razbacana posteljina očaja. Znojavi dlanovi uz jak gastrični bol. Sve mu se mutilo. Seo je na krevet provlačeći prste kroz kosu. Dal’ da zapali još jednu da njome ubije kiselinu? Sedeo je na ivici nervnog sloma. Jer mu je bilo previše važno to što je govorio da više ništa nije bitno…

10151991_732516140114378_1470416238_n

„Ma ko jebe sve!“ – pomisli. Magla je parala grad, vlažnost vazduha zaudarala na jutro ostavljeno ispred njega. Suviše jako ka bedrima osetio je bol, ugledao beleg. Bol ?!  Dal’ ona postoji uopšte il’ se toliko stopio s njom da je otupeo, počeo da ne oseća, ne razmišlja. Otvori prozor puštajući izmaglicu u sobu. Navučena ofucana trenerka vukla se po podu dok je pristavljao kafu. Buljio je kroz otvore kuhinje u tačku u daljini. Klatio se osećajuči preveliku mučninu. Bio je prejak tu na ivici dok je sebe nazivao slabićem. „Vidimo se“ – znao je da nema smisao, kao i „Čujemo se“. Vrtiće u krug slova tastature pišući iz dana u dan jedno te isto, kucajući poruke, pokušavajući da Je nađe. Ili da opet izgubi sebe. Oči su ga žuljale. Suze nisu htele da krenu. Nije imao kome i kuda. Telefon je neprestano zvonio. Ako se javi vrteće istu priču s beznačajnim likom u krug. Otupljenost je obuzimala telo i um. Cigara dogorevala u pepeljari. Miris kafe ispunjavao je sobu. I osušene Lipe.

Dan je počeo odavno. Onaj u kome je besmisao dobila na smislu u vremenu neLjudi. Možda uspe da se progura kroz masu i ove svetlosti dok će mu nozdrve parati jedan isti miris – miris noći u kojoj je voleo strasno, ne samo telom, već celim duhom kroz mentalni orgazam, onaj u kome se trza svaki mišić tela…

….i miris D&G light blue….