Ko još sluša Vivaldija !?!

Vreme je kada padaju kesteni…

Košava juri kroz grane zamagljene od sna… Dižem ruku da uhvatim njen dah, pa ga puštam kroz prste da odleti onom kome je suđen…

Utorak je izmakao… Na klaviru ucrtani otisci mome oku vidljivi…

Svirala si Vivaldija dok sam pokušao da nacrtam taj obruč od jave… Sad si samo privid kroz dim cigarete…

......

Želje se gase za onoga koji ih ispuni, taj teži novim, (ne)ostvarivim…

Snovi se sanjaju samo kada imaš kome da ih ispričaš, ovako postaju magla zarobljena duboko u dnu svesti…

Čežnja se ne gubi, ostaje zauvek da leprša nad nama dok čeznemo još više i dalje…

Leteo sam ove noći, obilazeći svaki prozor grada samo da čujem taj zvuk, da ga dodirnem… Nigde ga nije bilo…
Ko još svira klavir u vreme košave ?!?  Tada se prepuštaš drugoj noti ako si sposoban da je čuješ…

Studen je, a negde zarobljena vrućina kroz pore mi kože probija van…
Pustiću Proleće i slušati kako grane u ritmu jeseni biju o okna…

Negde daleko u zemlji od sna započeću Sredu…

Advertisements

Poruka bez boce

Znaš.. ne mrzim ja tebe.. samo mi nije do mene.. Trenutno.. Često.. u zadnjih mesec dana.. Nije kriva „realna“ bolest.. samo je bila uvod u To .. Ostao mi je pokoji Osvit.. kao ovaj.. i usahla nada…
Pun sam neobjašnjivih dijagnoza neshvatljivih bilo kome .. Vanzemaljac na planeti koja rotira oko sopstvene ose…
Miriše Lipa ovoga jutra.. bar je JA osećam…

.. i ja ..

Kajem se dok ti ovo pišem.. iako ni za šta nisam kriv .. Niko ne voli emotivne.. one raspale u sistemu vremena pobrkane dozom alijenacije.. anksioznosti.. insomnija.. One što više žude (za) noću nego za svetlošću dana…

Koža mi je postala pretesna.. Ne, neću pritisnuti send, jer kukavica sam, ne zbog tvoje reakcije, već odgovora mog tela na nju..

I ako slučajno pročitaš zapis duše mi, a sumnjam da ćeš, prikači mi i onaj poslednji orden neZasluge .. onaj u kom ne misliš na mene .. kao što (ni) ja na tebe ovoga Jutra…

Raskršće neŽivota

Raskršće Nemanjine i MiloŠeve

Raskršće Nemanjine i Miloševe – Beograd

Dobro poznato raskršće..i stope su mi uklesane više..pokoji stranac u noći i dodir tramvajskih šina..
Kad ti se čini sve naizgled poznato,ne veruj da je tako, jer obično i nije.. još jedan „deža vi“ – pomislih..Vatra je gorela u meni..
Tu na uglu Miloševe i Nemanjine znali smo se ruku sklopljenih u sopstveni krug vrteti u beskraj..igrati igru nama dobro poznatu..i čuvaru u kućici..On nas je poznavao bolje nego mi sami sebe..Bili smo mladi,samo svoji,a ipak previše tudji da se odupremo..da sačuvamo Novi Život koji je kucao u nama, koji je živeo u Njoj.. Svetiljka je treperela,kao sveća na stolu koja dogoreva i nestaje..
Tu na raskršću sada stojim sam..Gledam ka nebu i urličem naglas dozivajući zvezde.. nama ‘van vremena’ i to je dozvoljeno..možda koja i krene ka meni, a ja ću pružiti ruke i biti spreman da je uhvatim..
Jedan korak napred teže je načiniti no stotine nazad.. Korak napred, jedan,pa još jedan i..
Hodam noćas, tu gde sam ostavio nju zaleđenu u sećanju…

Zagrljaj

Image

Bio je red na mene..kao kula od karata nizale su se, kao gomila domina na staklenom podu..Rekla je – kukavica si, jer ne zeliš biti muško.. Ustao sam da skvasim stopala leđima okrenut ka zalasku sunca..Znala je gde treba da me udari..na moj već istrošeni ego sapran od ludila..gledao sam je obasjanu suncem dok su se reči nizale sa njenih usana..jedna za drugom, kao plima hrlile su prema meni..Bila je jaka, sigurna u sebe, u svako slovo koje se slivao sa njenih labia..Bila je ona, jedna od najboljih..savršenih..jedina od…i verovala je u to..u svoj vrh piramide na kome se nalazila.. Seo sam na zrnevlje peska starog milion godina, sapranog od vode..Provukao sam tek ovlaš ruku kroz kosu boje meda..na tren..Zadrhtala je jako..ućutala..privukao sam joj glavu na grudi..tresla se još jače tu..sklupčana..znajući da je sve samo maska..da je tek na dnu piramide onog što je mislia da je..da svako može biti muško, a tek poneki..Sada sam bio siguran da je red na mene…