Dve kule

Dve kule..

Kiša koja nije prestajala.. Magla.. i opojan miris D&G blue light-a koji me je vukao ka Tebi..

Vlažnost me gušila dok sam sam se klizao ispranim pločnicima..

Česma na uglu u znak sećanja na porodicu, na…

Dosta više ispiranja tvoje neurotičnosti i sopstvene nesigurnosti na meni.. Stigla si do ramena uzevši celu ruku, praveći se da ti je stalo.. Tebi je samo do Tebe i sopstvene koristi.. Meni su pored Mene i drugi bitni… i bez trunke interesa želim ih kraj Sebe.. jer ipak Draga, na kraju podvuci i zapitaj se.. ako si uopšte više od Materije i sposobna za to…

Al’ neka, navikao sam na to od Tebe..

 

                                             DANAŠNJICA

 

Dve Kule kroz gomile od Neba mame me ovog sutona..

Sastaćemo se i noćas tu..

I dok budeš pričala, ja ću gledati u njih..

Ne zameri mi, samo sam Čovek umoran od tvojih reči, dela, ponašanja.. Opet će kiša spirati ulice naših svakodnevnih susreta, ljudi se češati od nas.. Ti ćeš me grliti, ja ću se praviti da mi je stalo.. A onda ću te uzeti za ruku i reći ti Istinu – moju, našu..

Ne, ne bih izdržao da učinim suprotno, jer to ne bih bio ja.. Kiša će spirati naše obraze, a ti ćeš se pretvarati da si iznenađena i po dobro ti poznatom obrascu saliti na mene gomilu neslova sastavljenih u neshvatljivo..

Stajaću, kisnuću.. Zajedno sa tobom, pored Tebe bez Tebe..

Onda svako svojim putem..  iza nas će ostati One u gomili od kiše..

Ne, nemoj me zvati ove noći, ne želim opravdanja, reči izlizane od jezika..  želim dela..

Kad budeš spremna znaš gde ću biti.. u sutonu Dve kule Beograda..

Do tada,

Nekada tvoj, sada samo svoj.

 

Advertisements

Eho

rezonaca prstiju,Ada,Beograd

rezonaca prstiju,Ada-Beograd

Dotaknuh je na tren,prozirno plavu, blistavo čistu,eho dodira stvarao je rezonance boje njenih očiju..Trudio sam se da stari,već raspali mol ne sazna da osećamo isto..da smo jednaki pred Svevišnjim..al’ znao je, pričao mi priču vremena starih kao moja duša..Želja me sagara ove noći..Voda ne gasi žedj za Njom..Samo da mi je dodirnuti je krajičkom oka da oseti na tren da je željena više od blistavog sazvežđa..da joj moj dodir prenese čežnju..želim da bude voljena kako zaslužuje..od površi do dna korak je jedan, nazad vodi hiljade..Ne, ne želim da bude sama ove noći..Želim da u huku Sove oseti moje ništavilo duše i potrebu..da volim i budem voljen..zauvek..

Molitva

Слика

Daljine..Zidine i Grad obasjan sutonom..Horizont se pretapa oblacima tmine i ozarjem sunca na izdahu..Na sve strane praznična euforija..Ne osećam je..Ne znam dal`da prepišem godinama il..Čudno vreme za ovo doba..Čudni Mi…Košava mrsi vlasi boje isprane kane,noseći miris tek procvalog pupolja breskve.. Pitala me da se pomolimo zajedno..pristao sam..Stepenicama odjekuju koraci, zvona iz blizine i nisu toliko strana i…Večernja molitva…Ljudi bez nade.. i Mi.. tu na pragu Novog-starog više od 12 godina..I opet ćemo mirno zagrliti jedno drugo kao da se ništa nije ni desilo..A ko sam ja da ne oprostim?! Neće joj biti prvi put kao što znam da nije ni poslednji..i neće me utešiti to što sam siguran da će se uvek vraćati meni, iznova..Odjecima starih stepenica prihvatiću izvini po ko zna koji put hrleći sa njom ka zalasku.. jer Čovek je stvoren da prašta, bar ja jesam, što je savršeno znala..tu u Beogradu iz kog nismo potekli ni Ona niti ja…