Stranac u noći

Tišina para zidove.. Nekada sam znao da je oslušnem.. Sada kad si tu sve gubi smisao.. Čak i Ona…
Koliko sam te samo želeo.. Izgaralo je sve što bih dotakao…
Tvoj lik.. Osmeh nacrtan četkicom privida..

Korak.. Ti.. Želja.. Ponor…

Postala si stranac u noći koji stoji tu ispred ogledala od sna…
Uvelim ulicama tekle su nečije reči dok sam pokušavajući da se setim gde sam izgubio želju brojao niti na porubu tvojih haltera…

I gledajući te kako nestaješ zakovana ispred mene, oslušnuh…

Opet jasno čujem tišinu…

 

Advertisements

Dobar i budala

Osećam bol koja se poput zmije uvlači pod svaku poru ledene noći.. Svemu su nas učili u klupama sem kako da živimo život.. Tu lekciju negde usput morali smo naučiti sami… Ako nismo, nismo se ni uklopili u danas kroz prošlost u kojoj smo pogrešno odgajani…

Dobrota je postala ogavna, onaj ko je poseduje stavljen je na stub srama, bičovan svakodnevno dok mu se na leđima poput Hristovih rana ne urežu suze Marije Magdalene i spreman je da bude isisan do poslednje kapi znoja koja curi niz prozor zamagljen od prljavštine  koja lipti sa TV ekrana, društvenih mreža, uličnih šahtova u prolazu od nekadašnje ulice…

Samilost je postala kao trulež koja se kuje poput najveće veleizdaje, gora od svih Vatikanskih prevara i Konstantinovog paganstva objedinjenog u Rimskom carstvu davnina…
Milosti nema za takve. Osuđeni su da kroz sve krugove Čistilišta gore u paklu od jave dopuštajći Sebi da i dalje budu bičovani ako ne poprime oblike onoga što Danas nudi…

Am !

Nije ovo vapaj kukavičluka kroz noć što se oteže ulicama u kojima jedina vrednost je pokazati što više golotinje i prodati se poput najplaćenije propagande koja nas zapljuskuje na sve strane… Goli smo rođeni ali su nas negde usput zaboravili naučiti da bar na sebe ogrnemo trunku Ljudskosti koja je suštinu izgubila u davninama…

Da li ostati isti ili se promeniti jer su se promenile ljudske vrednosti i stopiti se sa masom neosećaja, grudi od silikona i gluteausa pruženih na tacni u Zemlji u kojoj je postalo sramota biti obrazovan ?!

Na Vama je, jer Vreme nije spremno da pokaže svoje, bar ne Danas...

 

Brana

Mostovi u nizu..

Jedan za drugim govore…

I Reka koja teče u proleće koje stiže prerano…

Mostovi Sarajeva, Bembaša

Mostovi Sarajeva, Bembaša

Ja u prolazu…

Januar je stao na mestu voljno…

Kad bi talasi umeli da govore, kroz objektiv zapisali bi priču iz Princip-a.. za Principa

Shvata Miljacka, možda i Mostovi, ali ja ne…

Ostaću uklesan u kamenu zaključan katancem nečije ljubavi…

 

Aleja

Neke dane brojimo dužinom senke…

Neke Mesecom skrivenim u krošnji, il’ Suncem horizonta…

Dođu u naš život, pa prolazeći ostavljaju ljušturu ljudi od koje smo se okrznuli slučajno…

Beograd

Drveće u nizu Balkana… Ti u zalasku…  NeVidljiva…

Saplićem se o sopstveni drvored lutajući alejom.. Al’ svako je moje.. obgrljeno po jedan put...

Nekako slutim.. Napuštaš je sa druge strane.. tamo preko, iza blizine… i to mi je doVoljno… 

Ko još sluša Vivaldija !?!

Vreme je kada padaju kesteni…

Košava juri kroz grane zamagljene od sna… Dižem ruku da uhvatim njen dah, pa ga puštam kroz prste da odleti onom kome je suđen…

Utorak je izmakao… Na klaviru ucrtani otisci mome oku vidljivi…

Svirala si Vivaldija dok sam pokušao da nacrtam taj obruč od jave… Sad si samo privid kroz dim cigarete…

......

Želje se gase za onoga koji ih ispuni, taj teži novim, (ne)ostvarivim…

Snovi se sanjaju samo kada imaš kome da ih ispričaš, ovako postaju magla zarobljena duboko u dnu svesti…

Čežnja se ne gubi, ostaje zauvek da leprša nad nama dok čeznemo još više i dalje…

Leteo sam ove noći, obilazeći svaki prozor grada samo da čujem taj zvuk, da ga dodirnem… Nigde ga nije bilo…
Ko još svira klavir u vreme košave ?!?  Tada se prepuštaš drugoj noti ako si sposoban da je čuješ…

Studen je, a negde zarobljena vrućina kroz pore mi kože probija van…
Pustiću Proleće i slušati kako grane u ritmu jeseni biju o okna…

Negde daleko u zemlji od sna započeću Sredu…

Muškarac

Plače mi se.. Jel smem to da napišem ?

Muškarci ne plaču, zar ne ?! Tako su nas učili…

Ali ja nisam muškarac, bar ne ove noći.. Plakao bih, al neće suze.. Kao da su lakrimalne žlezde presušile..
I tako dve godine.. nema ni jedne, dok u meni sve vrišti i kuva i peče se negde na sredini Čistilišta…
34…
Nije malo..
Raskršće…
Ko sam, gde sam, šta sam sem gomile dijagnoza koje se lepe kao čaršafi od znoja..
Vanzemaljac !?!

Znam da ne pripadam Ovde..

Ne uklapam  se u kalupe..

I sve vene..  kroz moje vene kroz koje teče pregusta krv.. ona zgrušana… Istinita..

..............................................

Nisam stvoren za rutinu.. od 7h do 16h.. ni za onu drugu, kapitalističku.. ni za……

Ma fitt in magarče !!!!!

Hoću, ne umem.. Ljudi zuje oko mene.. Iste priče svaki dan novim ruhom obojene…

Nije ovo tužna pesma, stih.. Nije ovo sonata.. Ovo je Zemlja oko koje se vrti osa u kojoj se sve stumbalo…

Noćas sam usnio treći rat po redu mi.. Zašto osećam da je četvrti uveliko počeo.. ?!

Muškarac koji bi da plače ove noći, zbog tuge, zbog sreće, zbog emocija i stega u sternumu..

Boli me.. Ne duša, ona je odavno prestala Biti.. Boli bol..

Gubim se u već izgubljenim rečenicama bez smisla i niza…

Muškarac koji ume da voli sve osim sebe…
Muškarac pun besa koji ne može kao jedinka ništa promeniti…
Muškarac koji želi biti muškarac, a ne džentlmen da bi se uklopio u Vreme zvano Danas…
Muškarac koji cvili na pragu nemaštine, jave i sna, tuge i sreće, radosti i boli… mate-rijal-nosti..
Muškarac bez definicije muškaraca !!!

Ugasiću plavo svetlo, bar ove noći…