Katarza

I padala je noć dok sam stajao hvatajući poslednji sunčev zrak… Naizgled vešto spletena od ništavila držala je poslednju kap mi znoja skinutu s vrata uhvaćenu paukovom mrežom…

Strah me kupao dok se igrala njome smejući se mom očaju koju je te noći donela odškrinutim vratima Pakla misleći da nema dalje, dublje.. da je ponor prokopan.. i da je kraj stigao za mene…

zrak

Providna i mutna istovremeno klizila je nezaboravu dok sam zauvek želeo da ne pamtim, da oteram san s javom pomešan…

Okrenula se smejući se, trljajući dlanove pokretima veštice i vile istovremeno… Video sam svaki obris od senke joj načinjen.. Video sam vlast koju ima nada mnom i snagu Žene utopljene u nezaboravu onoga što sam želeo zaboraviti…

I nije bio utorak, iako sam želeo da bude…

Dan je gubio na smislu muškarca ukaljanog nemoralom pročišćenog slobodom čiste praznine…

katarza

Hladnoća je ulazila kroz poluotvoren prozor dok je minus parao po sobi…
Osmehnula se skidajući polumokar čaršaf s mene.. Blještavo beli zubi u polutami i škripa parketa iz 1920 i neke…

Korak ka vratima.. drugi, treći…
I početak za kraj…

Ustadoh polunag, ne da zatvorim vrata, već da kroz procep minusa i ponor čiste kartaze shvatim da nije bila snoviđenje

 

Advertisements

Bogovi

Palo je teme i pali su Bogovi…
Serafimi su pevali oplakujući svoja krila…

Kroz opalo lišće što pravi mesečevu sonatu pod stopalima, stajao sam…

U daljini jesen je igrala svojim nijansama…

Sve je bilo igra dok igre nije bilo ni od kuda…

Žuto lišće

Došao sam noćas da osetim žamor pod nogama… Telo je drhtalo… Bacio sam se u gomilu tišine kroz zvuke od zvezda na nebu…

Novembar je, a ja negde u maju kroz ples Inki uklesanih u kamenu brojim padalice ne bih li kroz drhtavo telo ugledao onu jednu…

I dah se ledi…
I šiba košava…
I pada perje na mene…
I nema Bogova vidljivih oku…
I plešem dok ležim u šuštavilu osluškujći pokrete ekstremiteta stvorenih u opal-om žutom lišću…

Ustajem dok mi tremor para telo. Stresam se i odlazim u noć.

Ako ne znaš gde je kraj seti se početka, jer oni koji ne opažaju dali bi svu volju da su svesni da mogu da opipaju neosetljivo.

A Bogovi ?! Oni su pali odavno…

Puls , ne plus

Probah u jednu reč pretočiti sve ono što osećam ove noći, svu tu struju koja teče kroz telo koje žudi više no što želim…

Stadoh da udahnem maglu grada…

Bujica je bila prejaka, nosila me sa jedne obale na drugu..Talasi koje sam voleo nisu imali milosti – bio sam preplavljen.. Vir me uvlačio pa izbacivao do površi vazduha.. Mokar od „ljubavi“ u kojoj nisam ni sanjao da ću se naći…

Pridržah se za ogradu optočenu bakrom…

Reka, kao i život, šiba te svojim talasima dok te ne udari o pesak kad se najmanje nadaš da ostaneš tu, na njemu okružen školjkama i biserima…
Nisam sanjao jer znam da sam plivao.. i ronio plivajući…To je jedino u čemu sam dobar – u borbi sa vodom.. Uvek preživim nemoguće.. Osećam je kao svoj dom, kao sve ono što želim učiniti na tlu, van nje, a ne umem…

srce-anatomija

 

Hladna ruka klizila je do asfalta da ga dotakne dok ispušta bakar…

Biser je odskočio kotrljajući se niz ulicu, nestajući u odsjaju magle… Pogled ka gore, kap jedna, pa druga… Anatomija u zrnu peska i… Ni Ona nije znala da učini ono što joj je nekad bilo svojstveno, što sam smatrao magijom dočekanog jutra…

Kad znaš da imaš zlato, belo ili žuto, dok ti bakar klizi iz ruke, uveri se dobro da li vredi, ne po žigu utisnutom mu, već po Vrednosti koju, ako si dovoljno sposoban, možeš sam primetiti…

Grešnici

I ovu noć palim sveću.. bez molitve.. Dok slepočnice pulsiraju, i mrlja na podu odjekuje sobom, pričam sa tišinom…

Kažu da u bolu nastaju najbolja „dela“ , a ja noćas ćutim i prepuštam se.. možda ne bi trebalo..
Sačekaću zoru da urliknem na sav glas, kao Foknerov Bendžamin i svi oni grešnici Danteovog Čistilišta…

Dosta mi je priča o Pepeljugama i izgubljenim cipelicama , o balovima i provodima , o razumevanju bez onog čujem te…

Bar ove noći…


Niko ne voli one koji izgube Sebe na putu traganja.. otuđenike.. grešnike.. lutalice… Niko ne želi žalopojke drugih , jer su njihove najstrašnije… samo goli opstanak… pa ko preživi – pričaće , ako bude bilo onih koji će slušati…

Vetar ulazi kroz okna mrseći plamen koji dogoreva… U zlo doba za bolja vremena…

Smisao, tišina i paravan koga nema…
Naći ću te jednog dana… pa bio to i onaj poslednji…
A i sveća na stolu konačno je dogorela.

BezTragA

I voz u daljini.. Nestaju tragovi u pesku.. jedan po jedan.. U nizu pale se svetiljke.. Vrućina diže izmaglicu nad vodom kao kovitlac od oblaka dima nastao kroz upaljenu logorsku vatru izumrlih grešnika… I nas samih…

Ti, savršeno uklopljena u niz koji ruši zidove snova kroz sumrak u svitanje…
Privid… ili… ?

Ja, koji zboreći istinu pokušavam doseći središte čovečanstva koje je dno dotaklo odavno…
Iluzija… ili… ?

Gde naći Tebe ili Sebe u težnjama izgubljenih dečačkih snova napisanih perom… ?

Gde pobeći od ludila kojim smo zatrpani svakodnevno ne sopstvenom voljom ?

Kad reći – Dosta !!!  I kome – kad niko ne sluša u rasulu beskonačnog niza ?

Svi tragamo za onim čime žudimo dok bežeći ne shvatamo da je To isuviše blizu… Pred nosom, za leđima.. Ljudi smo koji i kad dobiju ono što žele ne znaju stati da gaze…

Jedan, dva, tri..

Nestaješ u vrelini letnje noći…
Privid ili Iluzija ?!
Ipak stvarnost…

Ogrlica

Raskršće..  Rebra koja stežu svoj obruč.. Okolo prah i pepeo, svedok minulog veselja.. I sve se činilo povezano kao u nizu od stotinu i jedan..

Biserne perle nizale su joj se oko vrata u zagrljaju jedna drugoj praveći elipsu prividne perfekcije.. Dah na čaši od vina bez traga ruža.. Vidim ga iako ne želim.. nije mi namenjen.. ne na rubu moje usne..

Poželeh je iako nije bila sama.. da mi ga na tren prenese.. samo jedan.. u nizu od stotinu..

IMG_599161766987

Trzaj.. Rasuti biseri po podu sale za prijem.. Haljina ovlaš podignuta rukom gracie koja je drugom pokušavala da ih skupi bezuspešno..

Šta to ima u perlama nastalim u utrobi školjke što toliko privlači – pomislih – Sjaj, Prestiž, Slava ili.. !?

Plešući po podu svaka je igrala svoj savršeni ples.. skrenuh pogled i..  nekolicina ispred mene.. Dohvatih ih trljajući ih u dlanu – Požuda !

Stajala je nepomično držeći ruku oko ogoljenog vrata, otpila gutljaj bordo vina i brzim korakom nestala iza ugla dvorane.. Držao sam bisere koji mi nisu pripadali i žar koji mi je parao telo..

Ne mari , i onako ne vrede – rekla mi je udišući hladni januarski vazduh – ali hvala..

Posegnuvši za perlama ruka joj se našla u mojoj.. Pogled kroz tamu koji para zrak.. Odsjaj mesečine minusa na zenicama..

                                                     … I …

Raskršće.. Dah koji steže obruč.. I tren u nizu od jedan u obruču od rebara…

Magla

Zvuci.. vetar daljine.. jedan nosi u nepovrat.. na sanduku srojenih misli predajem parče izgorelog pergamenta..

Vlažnost vazduha kroz dah pomračine.. beleg zalutalog prolaznika.. znoj kroz kapi kiše na čelu.. ocrtani izdisaj.. na kraju grada u ponoru napravljenom od jave.. i ključ za raj u beSmislu izgrađenom na daskama želja..

Pogled na staklu automobila šaranom rukom deteta niz koje liju kapi poput suza.. Jednu dodirujem da osetim čistotu koju samo ono zna preneti bezazlenim osmehom.. Ukočenost dodira.. Treptaj zvezde daleko kroz svod gustine oblaka..

Ti – šina…

Na raskršću kisnem ove noći. Dodirujem svaku nebesku suzu na telu mi ocrtanu.. Kad zaduva košava odneće i ovaj prah od zapisa do druge strane .. One na koju nikada nisi umela niti smela preći…