Nemiri

Noćas sam usnio san satkan od pepela i praha nesavršenosti… Ni nalik onom TrnoRužicinom.. San koji ne sme da se sni.. U njemu nije bilo prinčeva ni belih konja, lordova ni zamkova, niti vila i kula od peska nikada dovršenih…

Stajala si u uglu sobe razmazujući karmin po uglovima usana… Nizala si reči jednu za drugom dok si se igrala šibicama poput devojčice koja to nikada nije umela biti… Palila si ih.. Miris fosfora širio je nozdrve ostavljajući gorak ukus na svakoj papili…

Mislio sam da ne znaš dok si savršeno znala šta ti je činiti… Rukom si prešla po prašnjavom stolu dok su ti usne bridele od neizgovorenog… Niti crne rasprarane haljine klizile su podom unoseći nemir u svaki ugao četverokuta…

Pepeo i prah

Noćas sam mislio da sanjam dok sam Te gledao kako obilaziš oko mene kao oko neupaljene logorske vatre… Samo jedna preostala šibica bila je dovoljna da neupaljena razbukta plamen koji je goreo duboko u nama… koji je pevao tražeći ono za šta oboje nismo bili spremni u svojim neizborima…

Prozborila si tišinom…
Plamen je obasjao tminu…
I došao je kraj iluziji od sna

Noćas sam mislio da sam usnio san satkan od pepela i praha nesavršenosti dva isprepletena ljudska tela kojima nikada nije bilo dovoljno samo njihovo postojanje…

 

 

 

Saplet

Poraženi su klekli i već je svanulo..

Moje su tajne zatrpane jastukom i moji su koraci oivičeni žalosnim sjajem..  Savest je pružila ruke ka nebu i govorila o besmislu unutrašnjeg traganja..  Ja sam u senu tražio iglu i stigao do Sebe kao jedine sprege između sena i tame…

U mojim očima sahranjena su sva leta i sva ljubljenja i svaki bol u telu…

Više ne ličim na svoje novce, više ne dajem svoje grudi, više ne mogu da verujem…

Među životinjama opet nalazim Sebe i pitam se zašto je meni lepo u mokrom podzemlju…

Saplićem se o zlato. Stajem .

Jutro.

...........

Pod velom znanih Nam tajni

Prolazile su oluje, kucali nagi muškarci na vratima, sedela si slepa, dušom svojom zagledana u zemlju…

Pritiskao te strah, jer želela si da klečiš i umazanim prstima miluješ vrat muškarca koji je bio tu, naizgled, kraj tebe…

...nešto što ne svojom voljom i bez moga znanja - izgubih... usputnim stazama života...

…nešto što ne svojom voljom i bez moga znanja – izgubih… usputnim stazama života…

Ja,  prilično gord , stajao sam na stepeništu zaborava… Da smo stigli samo koji minut ranije uspeli bismo da se ukrcamo za plovidbu… A  ionako bi se ukrcali da je muškarac koji te kažnjava to hteo… Sada hodamo bosi… Moje prisustvo narušava tvoj um i gomila prašine, koja mi prži usta i oči uvelim mirisom, biva prošena…

Nije važno što ne možeš da shvatiš da je u meni Svet… Sviraš neku zamornu muziku… Kada te do ludila bude pekla duša, i kad ne budeš poznala svoj glas, jedino će moj pogled moći da ti daruje potrebnu smrt… onu koju si mi u naručju izdahnula bezbroj puta… i vratićeš se, opet…

Ako ne odletim, biću pod krošnjom…

Ponekad…

Ponekad zaboravim svoje snove

i osetim hladnu realnost…

hladnoća me prožima i budi već budnog tako naglo, izjutra…

tek topla kafa i tvoji dodiri opet me vrate snovima…

 

Ponekad zaboravim ko sam

i kad se setim…boli me što sam samo larva u mravinjaku punom…

tek neka sena na nebu punom zvezda…

ponekad...

Ponekad zaboravim neke stvari i kad ih se opet setim

kajem se što ne dajem drugima onoliko koliko traže, a opet…

bojim se da će me jednom ostaviti svi, čak i Ti,

da će zaboraviti sve što učinih za njih

i da im neće biti važno to što toliko mrzim samoću…

što mrzim lepe dane kad si sam ,

bez igde ikoga , bez igde ičega, Sam,

ostavljen kao štene malo, kome je hladno bez majke…

A majku mu ubiše hladnokrvno oni koji žele do Boga…

Da li će ga stići, dotaći… Da li će se približiti zvezdama ,

ili će pobeći kada shvate da grešni su !?

ponekad

Ponekad zaboravim da ti kažem da te volim,

ali bojim se svojih reči, svojih osećanja,

a još više se bojim noći bez Tebe…

Sumorno lice u ogledalu zbunjuje…

Lep dan bez Tebe i nije toliko lep…

A noći isuviše duge su…

Ponekad…

Poželeh je…

Hodala je ka zalasku Sunca posle dugih Kiša..

Videla je Sebe u njegovom odrazu..Bose noge u vlažnom pesku..Sjaj koji muti tamu..

Oblake je nosio vetar kroz horizont, kao i njene vlasi boje medovine..

Ona..ka zalasku..talasi i eho Jadrana...

Ona..ka zalasku..talasi i želja…

Poželeh je..možda ne onako kako muškarac želi ženu..

Poželeh je..možda ne onako kako noć vapi za danom il starac za svojim morem ..

Poželeh je..kao u nekom starom filmu..kao Damu sa kamelijama..kao ono što želi biti,a ne uspeva.

I ne znam dal je želela ona mene dok me je okrenuta leđima dozivala svojim mukom, da samo budem Tu, iza..da bi bila sigurna da nije Sama..

Poželeh je..mada znam da nije trebalo da je dozivam svojom željom, makar i nemom..

Sada je tu, a želja kao želja.. Ako se ispuni, ostaje nam samo žal za starim vremenima, kada smo želeli isuviše jako… 

Kolona kreće

...

Zauvek..u nizu…

Dugo sam razmišljao da li da „objavim“ ovu pesmu bilo gde.Imao sam nešto malo manje od petnaest godina kada je nastala.Neko vreme kao dete proveo sam na bosanskim zgarištima.Rođen sam u Sarajevu i sva zbivanja davne 1992.godine dešavala su se u vreme oko mog rođendana, 6.aprila…Nekako simboličan datum-dan oslobođenja Sarajeva od fašizma,dan kada je Beograd sravnjen sa zemljom,dan kada sam morao da odrastem…

Moja majka koja je nepopravljivo verovala u duh „Bratstva i Jedinstva“ (osnovna škola koju sam pohađao zvala se isto tako,škola u kojoj sam od medicinske sestre na sistematskom pregledu nekada davno dobio šamar-jer sam uporno tvrdio da sam po nacionalnosti Jugosloven pošto za drugu nisam znao) u vreme „primirja“ 1994.godine vratila nas je u naš rodni grad,a ta „primirja“ bila su vremena kada se najviše stradalo i ginulo.Gledao sam kako mi granata raznosi drvo koje sam najviše voleo,sa koga smo mi,deca iz ulice,jeli najslađe plodove ikada..Gledao sam kako se pola babine i dedine kuće urušava od Nato bombi sa nebesa..Gledao sam kako Čovek na ulici krvari do smrti,dok sam između rafala snajpera pokušavao da se provučem do Dejanine kuće ni par kilometara daleke,samo da bi smo se družili,čitali knjige…Gledao sam… I počinjao da mrzim…a nema ništa gore od mržnje koja se kao avet zavlači u kosti deteta…I nekako je došao kraj svemu, svemu onome u šta su me učili,ubeđivali pod plavom kapom s petokrakom na čelu i crvenom zastavom oko vrata..Nekako je dolazio kraj moga detinjstva,onog bezbrižnog…jer morali smo krenuti u nepoznato..krenuti ovaj put zauvek…

Kolona kreće, put je dugačak

u duši nemamo nade ni tračak

gorki je čemer u srce srast’o

zbogom moj kraju u kojem sam rast’o.

Zbogom prva i poslednja ljubavi

svoj život bez mene ti obavi,

obavi život pa valja nam mrijeti,

a sutra nas Bog možda neće ni htjeti.

Smrznuti orah –  i ti si moj brat

zajedno preživesmo mi cijeli rat

sad tuđa ruka će da te seče

dušmani dolaze, kolona kreće.

Kolona kreće, odječe plač

đavo je smrti svoj spustio mač

da uništi ljubav,da uništi nas

da pospe po nama sotonski glas.

Kolona kreće, put je dugačak

u duši nemamo nade ni tračak

gorki je čemer u srce srast’o

zbogom moj kraju u kojem sam rast’o.

I kada me put danas navede u Sarajevo,i ono Istočno i ono Zapadno, samo vidim da se sve promenilo…da Sarajevo nikad neće biti što je nekada bilo…jer naposletku grad čine ljudi,a od Sarajlija ni traga ni glasa..Nadje se poneki,doduše,u promilima.

A ja…Danas ne mrzim nikoga.Jednostavno to ne umem.Mislim da nikada nisam ni mrzeo,neka srca nisu predodređena za to.Samo znam da sam bio povređen,ranjene detinje duše kojoj su se srušile sve kule od karata…I nije to što je kuća zarasla u šiblje i korov,što babe i dede više nema među živima..Ma nije ni ta prokleta snajperska paljba pod kojom sam trčao do Dejane..Nego taj miris koji se širio kroz celo dvorište,opijao nas decu,ukus koji nam je terao vodu na usta..a koji je nestao samo pod jednim praskom… Nedostaje mi

Dobojska 48. Kuća u kojoj sam proveo detinjstvo, u kojoj je rodjena moja mama...danas je od nje ostalo...nema ni trešnje, ni starog oraha sa ljuljaskom...a nema ni Nas. ..

Dobojska 48. Kuća u kojoj sam proveo detinjstvo, u kojoj je rodjena moja mama…danas je od nje ostalo…nema ni trešnje, ni starog oraha sa ljuljaskom…a nema ni Nas. ..