Ona

Nisam joj umeo prozboriti tišinom dok je stavljajući svoj ego ispred jače od svake barikade govorila o prošlosti koja nije imala smisao… i o budućnosti u kojoj smisla tek neće biti ako…

Nisam umeo postati sve ono što je želela, a želela je sve i nesvesno izgarajući u sopstvenim željama pričala o vremenu u kome će biti sretna jer to zaslužuje… Čudan je bio njen pojam sreće, bar za mene, jer smo je posmatrali različito… Znate već kako ja, dok je ona želela obilazeći stanove na Petoj Aveniji prigrabiti jedan i za sebe… Nije ni slutila koliko je sretna već bila, tu pod sjajem uličnog fenjera, noseći prelak prtljag prošlosti, iako pretežak za nju…
Uostalom, ko sam ja da joj sudim…

Kaže da me volela i da će napuštajući me voleti još više, jer će mi tako dati slobodu da volim drugu jačinom koja je za nju bila prejaka…
Glas joj je odzvanjao trotoarima reflektujući senke Grada na moje lice…

grad

I dok je nestajala u daljini tu zakovana preda mnom, postajalo mi je biti nebitno sve ono što se do tog trena važnim činilo…

Grad koji je tonuo u san, a koji je ona te noći napuštala, učinio mi se prelepim… Grad koji sam nekada voleo, a nekada prezirao noćas nisam smeo osetiti na taj način…

I predajući se, dok sam gledao u njene kofere, poželeh vrisnuti na sav glas – ne da bih je zadržao još koji minut, već da bih posmatrajući je kako govoreći odlazi, poželeo sreću, onu iskrenu…

Dok sam čineći upravo to, nateravši je da se osvrne još jedan put dok je odlazila zauvek, osetio bestežinsku lakoću, i po prvi put te večeri postajao biti svestan sebe, poželeo sam da udahnem baš taj Grad kroz sva njegova svetla pamteći trenutak zauvek…

Hram

Ne sećam odkud se zadesih ovde na rođendan mi 2011. godine…

Da mi je bio usput, nije.. I da se ne lažemo nisam „preterani“ vernik.. Ponekad zapalim sveću, dok mi samo mesto paljenja nije važno, već Namena..

Samo tad je enterijer bio zatvoren, ulazilo se kroz drvena vrata i mogao si videti gomilu skela i majstora.. Nije bilo sveća, ni gomile suvenira, ni turista, ni.. I sve mi je izgledalo nekako neukaljanije, neeksponiranije nego danas…

Nedovršen u svojoj savršenosti Tišine dok osluškujući eho sopstvenih koraka i krila golubice koja leti kroz njega zamrzneš tren u oku zauvek…
Nađoh ga u starom telefonu.. možda mi je put, što bi rekli, bio namenjen.. ko zna…

Hram

 

I moradoh da joj se vratim..  ne znam zašto.. možda zbog Svetlosti koja me je obuzela na tren ili zbog Golubice u letu i topota krila u Njemu…
Možda zbog datuma, tog 6.-og aprila, kad je nastala, kao i ja, il’ što želim preokrenuti životni tok.. otići dublje i dalje od bilo koga poznatog mi..
Možda i neću uspeti, ali ću znati da sam bar sam pokušao…
Makrokosmos, Bog, Viša sila..  Zovite To kako želite.. ali budite svesni da će Vam u bilo kom obliku uzvratiti na bilo koji način baš kad To najmanje budete očekivali i nadali se…

 

 

Avala

Sve sam Ti rekao ove noći ćutnjom…

Sedela si preko puta i gledala očima boje kestena kako mi usne koje miruju sklapaju rečenice vezane nitima… Vreli vetar nosio je drvene kišobrane planine…

Sreo sam te tu prvi put jednog leta… Haljina kroz užarene izdisaje Sunca i tvoja refleksija podno spomenika…

– Izvini, jel možeš da me slikaš? – upitala si…

I dok sam pokušavao da Te uklopim u horizonte „izlete“ mi misao izrečena naglas – Prelepa si !

– Hvala. I ti si sladak tako plav.

Ukočila si me, znaš…
Osetio sam mučninu, jer obično, ma koliko se busao u prsa, spetljan sam u takvim trenucima…

– Pogled je božanstven odavde , zar ne ?

  O Daaaa, a i Ti ! – prećutah.

Avala

I taj tren dok sam ti vraćao mobilni, taj momenat kad su nam se vlažne ruke dodirnule, taj sjaj u tvojim očima kojim si me pogledala ispod obrva trajao je kao beskraj…

– ‘Si sam, hoćeš da prošetamo ?!

Sapleo sam se o mermernu ploču na što si se nasmejala.

– Izvini.

– Što mi se izvinjavaš, sam si se sapleo. Nisam te ja gurnula.

I popili smo kafu na zalasku Sunca..
I čavrljali..
I pali su pogledi u tami..
I slikao sam Te tamo gde si želela.. i kako si želela.. I Tebe sa sobom… I sebe sa Tobom…

I evo noćas dok smo sedeli u mraku, dok su se misli rojile kao buktinje, nisam Ti izgovorio ono što Ti meni jesi…
Nisam smeo…

Smatraj to delom mog kukavičluka ili više straha što sam se „opekao“ desetine puta..
Smatraj da me tek pronalaziš kao što ja pokušavam pronaći sebe kroz nevreme od Ljudi.. Kao što sam te noći pronašao Tebe.. ili Ti mene…

P.S. Hvala ti na vožnji linijom 400… Pamtiću je.. Znaj…

Obrisi od Nas

Lokacija na mirisu čaršafa i ukusu meda pomešanog pelinom..

Strast kao oganj bukti kroz vrelinu.. Isprepletena tela i znoj kroz san letnje noći..

Primesa Dantea.. Daljine nevažne.. Blizine predaleke.. Predati uzdasima, izdisajima, cviležima..

Čujem sve zvuke kroz polutminu..  osim Volim te..
Vlažnost.. cedi se, kaplje.. Sada za sutra, sutra za nebitno..

zveri

Zabačena kosa s druge strane jastuka kroz polusan za zveri novog stoleća…

Jutro, škripa vrata, izlazak..
Želim da… 

Konj

Nemaš ambicije, nisi spreman da gaziš preko mrtvih da bi došao do cilja, evo ja bih te žednog preko vode prevela…

– A ko ne bi – pomislih..

Takva su vremena ili gazi ili budi zgažen… – nastavila je – i šta ja i ti imamo zajedničko sem dobrog sexa…

– Nije prva koja će me odjebati na ovaj način..

Bilo je super, skoro dva meseca.. Doživela sam stotine orgazama, kao nikad pre.. Sa tim možemo uvek nastaviti, meni odgovara, ali nije samo To ono što čini vezu.. Usporen si, nekako nedinamičan, sušta suprotnost od onoga u krevetu.. Ja želim provod i dokle više da me držiš za ruku i vraćaš kući.. Ja želim.. želim.. lim.. im…

Gubila mi se u daljini kroz rezonance neZvuka.. Para je kurva bez koje se ne može.. A ja sam kurva koja i kad pozajmi zaboravu da da je dala…

konj...

Gledao sam kako joj se usne pomeraju u polutami dana na klupi parka sredovečnosti.. Čekao sam da još jednu pustim zaboravu vremena i bio bih srećan samo kad bi i one pustile mene.. Hoće drugarstvo, a ja sam konj koji je navikao.. da bude jahan ..

Opet me ne slušaš, slomih se pričajući ovde a ti si Boga pitaj gde.. Ne.. Eto.. I šta sada…

– Ništa, ti si tako odlučila , samo moooolim te nemoj više da me zoveš, pišeš – rekoh.

I otišli smo.. Ispratio sam je gde je želela.

Par dana kasnije stizala je gomila poruka… Telefon je zvonio do „iznemoglosti“…

Maj 2015.

Deobe

I ništa im nije bilo važno, izgubili su se.Tu na pragu beznađa  i očaja stajali su i Ona i On. Dan se gubio u magli ne čekajući na njih dvoje.

Pomislila je – ma nije važno – ali lagala je sebe.. jer jeste i bilo je. Koliko je samo puta pala pod maskom straha braneći sebe od onog što ni ona nije znala da joj se dešava, vrištala u jastuk licem utonutim, lupajući šakama o krevet, braneći se od Njega, od Neizrecivog za nju. Skupila je kosu u rep trčeći preko ulice Njegoša. Čekao ju je još jedan uspešan dan radne žene u civilu kojim će braniti svoje misli. Čuće se sa drugaricama, ako bude imala snage izaći će na kafu posle posla. Mora da nastavi da se pretvara da je život smislen, da će jednog dana imati sve – kola, stan, decu na ovaj ili onaj način. Onaj je ipak lakši. Svi su joj tako govorili i sama sebi… jer stari, bliži se tridesetima. Ima sve, a nema ništa, dok nije svesna da ima ama baš sve. Možda je baš to dobro znala i umela da koristi.

Bol nije bio važan. Više nije ni znao šta oseća. Vid mu se mutio sa maglom vlažnog dana. Naglo je ustao pokušavajući da izbegne još jedan napad anksiožnosti. Kupatilo, hodnik, nazad, pravolinijski pa u krug. Pogužvani čaršavi nesanice, razbacana posteljina očaja. Znojavi dlanovi uz jak gastrični bol. Sve mu se mutilo. Seo je na krevet provlačeći prste kroz kosu. Dal’ da zapali još jednu da njome ubije kiselinu? Sedeo je na ivici nervnog sloma. Jer mu je bilo previše važno to što je govorio da više ništa nije bitno…

10151991_732516140114378_1470416238_n

„Ma ko jebe sve!“ – pomisli. Magla je parala grad, vlažnost vazduha zaudarala na jutro ostavljeno ispred njega. Suviše jako ka bedrima osetio je bol, ugledao beleg. Bol ?!  Dal’ ona postoji uopšte il’ se toliko stopio s njom da je otupeo, počeo da ne oseća, ne razmišlja. Otvori prozor puštajući izmaglicu u sobu. Navučena ofucana trenerka vukla se po podu dok je pristavljao kafu. Buljio je kroz otvore kuhinje u tačku u daljini. Klatio se osećajuči preveliku mučninu. Bio je prejak tu na ivici dok je sebe nazivao slabićem. „Vidimo se“ – znao je da nema smisao, kao i „Čujemo se“. Vrtiće u krug slova tastature pišući iz dana u dan jedno te isto, kucajući poruke, pokušavajući da Je nađe. Ili da opet izgubi sebe. Oči su ga žuljale. Suze nisu htele da krenu. Nije imao kome i kuda. Telefon je neprestano zvonio. Ako se javi vrteće istu priču s beznačajnim likom u krug. Otupljenost je obuzimala telo i um. Cigara dogorevala u pepeljari. Miris kafe ispunjavao je sobu. I osušene Lipe.

Dan je počeo odavno. Onaj u kome je besmisao dobila na smislu u vremenu neLjudi. Možda uspe da se progura kroz masu i ove svetlosti dok će mu nozdrve parati jedan isti miris – miris noći u kojoj je voleo strasno, ne samo telom, već celim duhom kroz mentalni orgazam, onaj u kome se trza svaki mišić tela…

….i miris D&G light blue….

Lipa

Dah..  jedan, drugi.. Izdah..

List, jedan, drugi..  Više ih ne brojim.. svuda okolo po parketu pišu sudbinu svog novog početka..  Ležim dok me kupaju svojim već požutelim zelenilom.. glava na boku.. bez pokreta jedan mi pada na dlan .. kroz prste pretvaram se u njegov kraj za novi početak..

Čučanj.. korak ka prozoru.. lice koje oseti hladnoću kroz polutamu..
Krik za Tren.. tren za osećaj koji će odneti košava kroz vazduh do…
Letim.. bar mi se čini.. levitiram to znam zasigurno.. gledam je kako igra svoj ples puštajući svaki svoj izdanak u nestanak dok postaje skelet.. Lipa..
Jači osećaj na mimičnoj muskulaturi, prozor koji želi da odigra udar sličan gromu.. branim telom.. neka ga još koji Tren na mom licu i suznim mi očima..

Zastava vijori, jedna, druga..  Petljaju se dok nestaju u mom novom dahu..
List na čelu, pa na oknu.. klizeći odlazi daljinama.. promrzle falange svakog prsta trudeći se drže..
Udah, jedan, drugi, treći – najjači..

Zatvaram oči.. slušam kako se jesen igra.. sekund i..

Vidim svod.. bledi nadamnom, nad drvetom, nad trenom odnešenim..  Još jedan krik busu u prolazu..  Deca koja se vraćaju kućama novog subotnjeg kraja..  Zamršena, pomalo zapuštena kosa ispod koje mi bridi koža kalvarije..
Osećam ga jako.. nadolazi.. sprema se da kao bura uništi noć koja traje isuviše dugo..
A ja..  Spremam se za udar onaj najhladniji.. svetla preko puta obeležavaju teritoriju strane Zemlje.. ja branim moju čekajući tren.. i..

Vidim ga..  svod postaje blagoplav..  jače plav.. plavlji.. Ne znam  da li mogu izdržati ovaj osećaj.. Hladnoća probija svaku kost.. koža kao da se suši.. i.. tu je.. Jutro, Osvit, hladna Zora okupana Beogradskim vetrom…

Izdah.. Okret.. Korak, prvi, drugi.. Sedoh na pod..

Prozor odigra svoju igru, jak prasak i hladnoća koja nestaje polako kao noć iza mene..

Škripa guma, vrata trole koja se otvaraju, glasovi ljudi koji mi paraju labirint..

Zažmurih drugi put..  Hiljade nijansi plave lelujaju tu nadohvat očne jabučice..
Ustajem gazeći po lišću osluškujući njegov šum.. I dalje titraji pred očima uz povremen osećaj levitacije..
Biće hladna ova zima, predosećam.. Zveketi prozora.. više ih i ne brojim..
Leđima okrenut odlazim ka vratima u susret novom nepoznatom..
Ovog novog trena želim samo da osetim još i miris pečene kafe.. ukus.. i polako utonem u novi dan..
Čudne su Nedelje..  Ponekada isuviše…

Susret

Ruža iz kamena kroz deo kapije stare vekovima.. Padao je sumrak kupajući reke u blizini.. Miris vazduha pretvarao se u miris cveća, kao da sluti da ću je opet sresti, tu, kraj stepeništa.. na istom mestu gde smo sedeli nekada i…

 

...kraj sVoda...

…kraj sVoda…

Zar sve što je ljubav, u bilo kom njenom obliku, zakopamo s godinama, gurnemo pod najdublje tepihe sopstvenog ega izigravajući nešto što nikada nismo ni sanjali da ćemo postati?!

Ostao sam isti, dečak u duši, u večitoj potrazi za životom, uvek željan, gladan novog Trena..

Glumila je najbolje što je umela, na visokim štiklama koje je nekada prezirala i usnama oblikovanim hijaluronom.. Bundom s jeseni, ogrnuta , nekada pobornik za prava životinja, otkrivala mi je novu sliku Nje..

Zar se stvarno menjamo… postajemo ono što nismo želeli ni u najgorim snovima ili se samo prilagođavamo društvenim „potrebama“ ? Dal’ moramo biti takvi radi sopstvene dobrobiti – gaziti svoja uverenja da bi opstali ?!

Pogodila me kao grom, kao odsjaj munje kroz vedro nebo.. Njen izveštačen govor, damsko držanje, njeno…

Ali mi jedno nije bilo jasno – zašto su joj ruke drhtale dok mi je gestikulirala njima pokušavajući da objasni svoj novi život posut laticama.. i zašto je univerzum odredio da se sretnemo na istom mestu na kom smo se nekada… I više od toga.. I dublje.. I dalje… do besKraja i natrag u večnost..

Prsten na ruci nije imala, mada reče mi da je verena.. Možda ga nosi oko vrata, da joj bude bliže srcu, ko zna ?!

O Neeee.. Ne mrzim je.. To bi bilo kao da gazim sebe, jer ipak sam sa Njom proveo više od dve godine zajedničkog života.. i delili smo sve tih studentskih dana.. meseci.. baš sve.. od korice hleba i dušeka rasutih po ishabanom parketu do sjaja zvezda kroz odsjaj suza povetarca…

Ne, ne  mogu čak ni na sekund da je prezrem dok se tako ljubopitljivo trudi „pljunuti“ u lice našoj prošlosti.. meni.. svojim nekadašnjim ubeđenjima..

…i opet.. drugi put u godini srećem je na istom mestu.. Neću prepisati spoj ni Vasioni, ni Bogu.. Proživeću ga kroz tren i sećanje na davna vremena..

Pružila mi je vlažnu ruku u znak pozdrava, zakoračila i izgubila se u svodu stepeništa i odsjaju već načetih svetiljki..

Seo sam na klupu zapalivši cigaretu, čekajući maglu sutona da preplavi Grad.. Dve reke.. i mene sa njima..

Ove noći biću Majstor starog dobrog Bulgakova..  zato što paran (bez)Broj meni nikad nije bio dovoljan…

 

Zemlja

Kroz daljinu nazirala se Nova Kula Novog Beograda.

Stare nema odavno…

Reka nas je delila, pokoje drvo nevidljivo od šume, biciklicti na Keju i oblaci horizonta…

Postao sam opčinjen Vodom, Savom i Dunavom… Svakom njihovom kapi..talasom..svakim mehurićem površine.. Družimo se često ovih dana, Ona i ja.. postajemo skoro nerazdvojni u svojim velikim tajnama i malim željama.. jer zna najbolje da prigrli, upije svu bol, podari mir i spokoj…

Srećući poznate mi i nepoznate Ljude, pitali smo se isto – kud plovi ovaj Brod satkan od krvi i mesa, pepela predaka i glavešina nePredanosti naroda Balkana…

Počeli su da mi zameraju neki koji me znaju, zovu me piskaralom, luzerom vremena, na šta se samo nasmejem.. i Voda sa mnom..

Ja Reči neću dozvoliti da umre… makar i onoj predPoslednjoj… ili pogrešnoj…

...piskaralo...

…piskaralo…

Možda i idem kontra vetra, to za života saznati neću, al bar činim ono što želim i volim… Ostaće iza mene dve reke da mi šapatom vetra prenesu ono što budu nosile njihove misli dubina kad me više ne bude tu…

 

 Bila jednom jedna zemlja puna ptica srezanih krila..   Širile su ih u svom beznađu čekajući bolje danas, jer im se sutra već činilo prekasno..    Bila jednom jedna zemlja puna prelepih ptica koje su svaki svoj uzlet pravdale, iako nisu želele to, belih ptica okupanih sivim bojama..    I na tren, kad im se učinilo da lete, već su morale da se prizemlje, jer su te ptice živele na pravom mestu u pogrešno vreme..     Bila jednom jedna zemlja u kojoj se sve vrtelo u nedogled i beskraj..   u kojoj se dan činio kao noć, godine kao vekovi..   u kojoj su se ptice nadale da će poleteti i dotaći daleka prostranstva neba..    jednom i zauvek   u Zemlji koja je jednom bila   i koja nije zasluživala To…

moja zemlja

 

 

Dve kule

Dve kule..

Kiša koja nije prestajala.. Magla.. i opojan miris D&G blue light-a koji me je vukao ka Tebi..

Vlažnost me gušila dok sam sam se klizao ispranim pločnicima..

Česma na uglu u znak sećanja na porodicu, na…

Dosta više ispiranja tvoje neurotičnosti i sopstvene nesigurnosti na meni.. Stigla si do ramena uzevši celu ruku, praveći se da ti je stalo.. Tebi je samo do Tebe i sopstvene koristi.. Meni su pored Mene i drugi bitni… i bez trunke interesa želim ih kraj Sebe.. jer ipak Draga, na kraju podvuci i zapitaj se.. ako si uopšte više od Materije i sposobna za to…

Al’ neka, navikao sam na to od Tebe..

 

                                             DANAŠNJICA

 

Dve Kule kroz gomile od Neba mame me ovog sutona..

Sastaćemo se i noćas tu..

I dok budeš pričala, ja ću gledati u njih..

Ne zameri mi, samo sam Čovek umoran od tvojih reči, dela, ponašanja.. Opet će kiša spirati ulice naših svakodnevnih susreta, ljudi se češati od nas.. Ti ćeš me grliti, ja ću se praviti da mi je stalo.. A onda ću te uzeti za ruku i reći ti Istinu – moju, našu..

Ne, ne bih izdržao da učinim suprotno, jer to ne bih bio ja.. Kiša će spirati naše obraze, a ti ćeš se pretvarati da si iznenađena i po dobro ti poznatom obrascu saliti na mene gomilu neslova sastavljenih u neshvatljivo..

Stajaću, kisnuću.. Zajedno sa tobom, pored Tebe bez Tebe..

Onda svako svojim putem..  iza nas će ostati One u gomili od kiše..

Ne, nemoj me zvati ove noći, ne želim opravdanja, reči izlizane od jezika..  želim dela..

Kad budeš spremna znaš gde ću biti.. u sutonu Dve kule Beograda..

Do tada,

Nekada tvoj, sada samo svoj.