Knjiga III – Igra sa pet reči

Još jedna noć pere asfalte i trotoare grada po kojima dobuje kiša..

Ulične svetiljke spiraju maglu pomračine zvukom lišća koje igra sopstveni ples..

Nije ni znala kako, ni odkud se zatekla tu.. Bila je i postojala kroz šapat noćne tmine..

20140926_003239

Torba na ramenu krila je još neznani joj ključ od vlažnog, već mokrog papira,na koji se slovima prelila njena ishabana duša..

Svesno, kroz drhtave, vlažne ruke, birala je broj uramljen joj u svakoj vijuzi..

Niz kosu joj je lila kiša, lice spirao sjaj tame i kapi kreona, koje su slivajući udarale po betonu..

Znala je i nije marila ..

Dialling.. Again.. Dialling...

Promuklo „Molim“ s druge strane..

Muk kroz tišinu glasnih žica..  Huk kroz labirint ušne joj školjke..  Srce u grlu koje ne da reči da izađe van..

Sama, mokra, ukopana..

Ja sam Una“ – prozbori kroz stisnute zube – „kod mene je nešto što pripada  Vama...“

Knjiga II

Hodala je korakom kakvim nikad pre nije. Kroz glavu joj se vrtela ista misao, iznova.

Saplitala se žureći u svom kasu, ali nije marila, ni za teturanje, ni za onog što će doći noćas, ni za roditelja koji ju je napustio… Po prvi put činilo joj se da ništa o čemu je pre brinula nema važnosti.. Bar ne u ovom trenu..

Držala ju je čvrsto privijenu uz grudi sa obe ruke. Otkucaji srca odbijali su se od knjigu i vraćali nazad ka njoj stvarajući joj jače damare u grudima. Drhtala je od trena kada joj se pogled sudario sa njegovim..

Al’ misao,  ime i prezime, odzvanjali su u svakom delu njene Svesti..

Šta ako nije to on ? Ako je pozajmio knjigu iz biblioteke ili od nekoga.. Mastilo je isuvise staro..  ne moze biti njegova.. taj broj telefona..

Glava joj je postalajala preteška. Počela je još više posrtati u svom hodu. Ušla je u prvi tramvaj koji je naišao ne odvajajući knjigu od grudi.

...naTren prvog susreta..

…naTren prvog susreta..

Na drugoj strani grada suton je uzimao svoj mah.

Približavao se kući naizgled sigurnim korakom. Otvorio je vrata, ušao u stan i po običaju bacio torbu i mantil na sofu, jer je znao da to nije volela. Seo je za sto sipajući si piće. Hrabrost mu je bila potrebna, morao ju je skupiti, makar i na način nesvojstven njemu. Morao joj je reći sve ono što je mesecima kupio u sebi,  što mu je grudi činilo prepunim.. ali po ko zna koji put nije znao kako će učiniti to.

Vrteo je čašu u ruci gledajući kroz prozirnu površ njene tečnosti. Nageo je i iskapio. Kazaljke na satu su se poklopile otkucavajući ponoć. Nije se pojavljivala na vratima.

Kroz glavu mu prođe misao na koju su mu se usne razvukle u blag osmeh –
sigurno je neko pomislio na mene.

Sipao je još jedno piće.. pa još jedno. Dok se približavao krevetu već je tonuo u polusan u kojem je osetio miris tek procvale breskve…

Knjiga

Bilo ih je Dvoje kraj izvora života daleko od mosta uzdaha.. Dvoje savršenih stranaca u nesavršenim životima..

Sretoše se jednog sumraka na putu uspomena, svako svojih… On, koji je tumarao u prazno, brojeći senke prošlosti koje su ga gazile.. Ona, koja je izgubila svaku nadu u Bližnje i bila nesvesna da On postoji tamo negde.. Išli su, svako svojim tokom, ne znajući da će se sresti.

Bio je u vezi sa Ženom koja je postala Navika, vezala ga u okove svesti jače od Njega samoga. Sedeo je, gledajući kroz slova daljinje. Noćas je trebala da padne noć u kojoj je odlučio da stavi tačku na sve. Bila je ostavljena po stotine puta, naizgled voljena od svih Njih muških, koji su sopstveni ego lečili na njenom isuviše krhkom.Koračala je odlučna da sebi nikad to ne prizna, da se stotom noćas vrati u porive strasti, dok u snovima bude treperila od straha koje će joj doneti novo jutro sa njim.

Ustao je, sklapajući korice knjige. Prolazila je kraj njega ovlaš mu dodirvnuši ruku. Okret i zaleđjeni pogledi koji se sretoše na čas. Nemi osmesi, oduzetih par minuta beskraja. Kovrdjava kosa mirisa breskve širila Mu je nozdrve. Zelene prodorne oči budile su u Njoj strasti za životom koje je odavno pokopala u sebi. Jeza koja im je prolazila niz kičmu učinila je tren večnim.

Otresao je prašinu sa svoga kaputa, okrenuo se i niz staru kaldrmu skliznuo u noć. Stajala je gde je i bila ukopana u vremenu, gledajući za Njim kako odlazi. Krenula je i ona ka svom uobičajenom životu spuštajući pogled ka sivilu betona.

Tada je slučajno ugleda – Knjigu. Podiže je sa zemlje, otvarajući je. Na prvoj strani korica, starim, jedva vidljivim mastilom, bilo je ispisano ime i prezime i broj telefona…