Stranac u noći

Tišina para zidove.. Nekada sam znao da je oslušnem.. Sada kad si tu sve gubi smisao.. Čak i Ona…
Koliko sam te samo želeo.. Izgaralo je sve što bih dotakao…
Tvoj lik.. Osmeh nacrtan četkicom privida..

Korak.. Ti.. Želja.. Ponor…

Postala si stranac u noći koji stoji tu ispred ogledala od sna…
Uvelim ulicama tekle su nečije reči dok sam pokušavajući da se setim gde sam izgubio želju brojao niti na porubu tvojih haltera…

I gledajući te kako nestaješ zakovana ispred mene, oslušnuh…

Opet jasno čujem tišinu…

 

Advertisements

Dobar i budala

Osećam bol koja se poput zmije uvlači pod svaku poru ledene noći.. Svemu su nas učili u klupama sem kako da živimo život.. Tu lekciju negde usput morali smo naučiti sami… Ako nismo, nismo se ni uklopili u danas kroz prošlost u kojoj smo pogrešno odgajani…

Dobrota je postala ogavna, onaj ko je poseduje stavljen je na stub srama, bičovan svakodnevno dok mu se na leđima poput Hristovih rana ne urežu suze Marije Magdalene i spreman je da bude isisan do poslednje kapi znoja koja curi niz prozor zamagljen od prljavštine  koja lipti sa TV ekrana, društvenih mreža, uličnih šahtova u prolazu od nekadašnje ulice…

Samilost je postala kao trulež koja se kuje poput najveće veleizdaje, gora od svih Vatikanskih prevara i Konstantinovog paganstva objedinjenog u Rimskom carstvu davnina…
Milosti nema za takve. Osuđeni su da kroz sve krugove Čistilišta gore u paklu od jave dopuštajći Sebi da i dalje budu bičovani ako ne poprime oblike onoga što Danas nudi…

Am !

Nije ovo vapaj kukavičluka kroz noć što se oteže ulicama u kojima jedina vrednost je pokazati što više golotinje i prodati se poput najplaćenije propagande koja nas zapljuskuje na sve strane… Goli smo rođeni ali su nas negde usput zaboravili naučiti da bar na sebe ogrnemo trunku Ljudskosti koja je suštinu izgubila u davninama…

Da li ostati isti ili se promeniti jer su se promenile ljudske vrednosti i stopiti se sa masom neosećaja, grudi od silikona i gluteausa pruženih na tacni u Zemlji u kojoj je postalo sramota biti obrazovan ?!

Na Vama je, jer Vreme nije spremno da pokaže svoje, bar ne Danas...

 

Ona

Nisam joj umeo prozboriti tišinom dok je stavljajući svoj ego ispred jače od svake barikade govorila o prošlosti koja nije imala smisao… i o budućnosti u kojoj smisla tek neće biti ako…

Nisam umeo postati sve ono što je želela, a želela je sve i nesvesno izgarajući u sopstvenim željama pričala o vremenu u kome će biti sretna jer to zaslužuje… Čudan je bio njen pojam sreće, bar za mene, jer smo je posmatrali različito… Znate već kako ja, dok je ona želela obilazeći stanove na Petoj Aveniji prigrabiti jedan i za sebe… Nije ni slutila koliko je sretna već bila, tu pod sjajem uličnog fenjera, noseći prelak prtljag prošlosti, iako pretežak za nju…
Uostalom, ko sam ja da joj sudim…

Kaže da me volela i da će napuštajući me voleti još više, jer će mi tako dati slobodu da volim drugu jačinom koja je za nju bila prejaka…
Glas joj je odzvanjao trotoarima reflektujući senke Grada na moje lice…

grad

I dok je nestajala u daljini tu zakovana preda mnom, postajalo mi je biti nebitno sve ono što se do tog trena važnim činilo…

Grad koji je tonuo u san, a koji je ona te noći napuštala, učinio mi se prelepim… Grad koji sam nekada voleo, a nekada prezirao noćas nisam smeo osetiti na taj način…

I predajući se, dok sam gledao u njene kofere, poželeh vrisnuti na sav glas – ne da bih je zadržao još koji minut, već da bih posmatrajući je kako govoreći odlazi, poželeo sreću, onu iskrenu…

Dok sam čineći upravo to, nateravši je da se osvrne još jedan put dok je odlazila zauvek, osetio bestežinsku lakoću, i po prvi put te večeri postajao biti svestan sebe, poželeo sam da udahnem baš taj Grad kroz sva njegova svetla pamteći trenutak zauvek…

Nemiri

Noćas sam usnio san satkan od pepela i praha nesavršenosti… Ni nalik onom TrnoRužicinom.. San koji ne sme da se sni.. U njemu nije bilo prinčeva ni belih konja, lordova ni zamkova, niti vila i kula od peska nikada dovršenih…

Stajala si u uglu sobe razmazujući karmin po uglovima usana… Nizala si reči jednu za drugom dok si se igrala šibicama poput devojčice koja to nikada nije umela biti… Palila si ih.. Miris fosfora širio je nozdrve ostavljajući gorak ukus na svakoj papili…

Mislio sam da ne znaš dok si savršeno znala šta ti je činiti… Rukom si prešla po prašnjavom stolu dok su ti usne bridele od neizgovorenog… Niti crne rasprarane haljine klizile su podom unoseći nemir u svaki ugao četverokuta…

Pepeo i prah

Noćas sam mislio da sanjam dok sam Te gledao kako obilaziš oko mene kao oko neupaljene logorske vatre… Samo jedna preostala šibica bila je dovoljna da neupaljena razbukta plamen koji je goreo duboko u nama… koji je pevao tražeći ono za šta oboje nismo bili spremni u svojim neizborima…

Prozborila si tišinom…
Plamen je obasjao tminu…
I došao je kraj iluziji od sna

Noćas sam mislio da sam usnio san satkan od pepela i praha nesavršenosti dva isprepletena ljudska tela kojima nikada nije bilo dovoljno samo njihovo postojanje…

 

 

 

Katarza

I padala je noć dok sam stajao hvatajući poslednji sunčev zrak… Naizgled vešto spletena od ništavila držala je poslednju kap mi znoja skinutu s vrata uhvaćenu paukovom mrežom…

Strah me kupao dok se igrala njome smejući se mom očaju koju je te noći donela odškrinutim vratima Pakla misleći da nema dalje, dublje.. da je ponor prokopan.. i da je kraj stigao za mene…

zrak

Providna i mutna istovremeno klizila je nezaboravu dok sam zauvek želeo da ne pamtim, da oteram san s javom pomešan…

Okrenula se smejući se, trljajući dlanove pokretima veštice i vile istovremeno… Video sam svaki obris od senke joj načinjen.. Video sam vlast koju ima nada mnom i snagu Žene utopljene u nezaboravu onoga što sam želeo zaboraviti…

I nije bio utorak, iako sam želeo da bude…

Dan je gubio na smislu muškarca ukaljanog nemoralom pročišćenog slobodom čiste praznine…

katarza

Hladnoća je ulazila kroz poluotvoren prozor dok je minus parao po sobi…
Osmehnula se skidajući polumokar čaršaf s mene.. Blještavo beli zubi u polutami i škripa parketa iz 1920 i neke…

Korak ka vratima.. drugi, treći…
I početak za kraj…

Ustadoh polunag, ne da zatvorim vrata, već da kroz procep minusa i ponor čiste kartaze shvatim da nije bila snoviđenje

 

Brana

Mostovi u nizu..

Jedan za drugim govore…

I Reka koja teče u proleće koje stiže prerano…

Mostovi Sarajeva, Bembaša

Mostovi Sarajeva, Bembaša

Ja u prolazu…

Januar je stao na mestu voljno…

Kad bi talasi umeli da govore, kroz objektiv zapisali bi priču iz Princip-a.. za Principa

Shvata Miljacka, možda i Mostovi, ali ja ne…

Ostaću uklesan u kamenu zaključan katancem nečije ljubavi…