Dobar i budala

Osećam bol koja se poput zmije uvlači pod svaku poru ledene noći.. Svemu su nas učili u klupama sem kako da živimo život.. Tu lekciju negde usput morali smo naučiti sami… Ako nismo, nismo se ni uklopili u danas kroz prošlost u kojoj smo pogrešno odgajani…

Dobrota je postala ogavna, onaj ko je poseduje stavljen je na stub srama, bičovan svakodnevno dok mu se na leđima poput Hristovih rana ne urežu suze Marije Magdalene i spreman je da bude isisan do poslednje kapi znoja koja curi niz prozor zamagljen od prljavštine  koja lipti sa TV ekrana, društvenih mreža, uličnih šahtova u prolazu od nekadašnje ulice…

Samilost je postala kao trulež koja se kuje poput najveće veleizdaje, gora od svih Vatikanskih prevara i Konstantinovog paganstva objedinjenog u Rimskom carstvu davnina…
Milosti nema za takve. Osuđeni su da kroz sve krugove Čistilišta gore u paklu od jave dopuštajći Sebi da i dalje budu bičovani ako ne poprime oblike onoga što Danas nudi…

Am !

Nije ovo vapaj kukavičluka kroz noć što se oteže ulicama u kojima jedina vrednost je pokazati što više golotinje i prodati se poput najplaćenije propagande koja nas zapljuskuje na sve strane… Goli smo rođeni ali su nas negde usput zaboravili naučiti da bar na sebe ogrnemo trunku Ljudskosti koja je suštinu izgubila u davninama…

Da li ostati isti ili se promeniti jer su se promenile ljudske vrednosti i stopiti se sa masom neosećaja, grudi od silikona i gluteausa pruženih na tacni u Zemlji u kojoj je postalo sramota biti obrazovan ?!

Na Vama je, jer Vreme nije spremno da pokaže svoje, bar ne Danas...

 

Ona

Nisam joj umeo prozboriti tišinom dok je stavljajući svoj ego ispred jače od svake barikade govorila o prošlosti koja nije imala smisao… i o budućnosti u kojoj smisla tek neće biti ako…

Nisam umeo postati sve ono što je želela, a želela je sve i nesvesno izgarajući u sopstvenim željama pričala o vremenu u kome će biti sretna jer to zaslužuje… Čudan je bio njen pojam sreće, bar za mene, jer smo je posmatrali različito… Znate već kako ja, dok je ona želela obilazeći stanove na Petoj Aveniji prigrabiti jedan i za sebe… Nije ni slutila koliko je sretna već bila, tu pod sjajem uličnog fenjera, noseći prelak prtljag prošlosti, iako pretežak za nju…
Uostalom, ko sam ja da joj sudim…

Kaže da me volela i da će napuštajući me voleti još više, jer će mi tako dati slobodu da volim drugu jačinom koja je za nju bila prejaka…
Glas joj je odzvanjao trotoarima reflektujući senke Grada na moje lice…

grad

I dok je nestajala u daljini tu zakovana preda mnom, postajalo mi je biti nebitno sve ono što se do tog trena važnim činilo…

Grad koji je tonuo u san, a koji je ona te noći napuštala, učinio mi se prelepim… Grad koji sam nekada voleo, a nekada prezirao noćas nisam smeo osetiti na taj način…

I predajući se, dok sam gledao u njene kofere, poželeh vrisnuti na sav glas – ne da bih je zadržao još koji minut, već da bih posmatrajući je kako govoreći odlazi, poželeo sreću, onu iskrenu…

Dok sam čineći upravo to, nateravši je da se osvrne još jedan put dok je odlazila zauvek, osetio bestežinsku lakoću, i po prvi put te večeri postajao biti svestan sebe, poželeo sam da udahnem baš taj Grad kroz sva njegova svetla pamteći trenutak zauvek…