I voz u daljini.. Nestaju tragovi u pesku.. jedan po jedan.. U nizu pale se svetiljke.. Vrućina diže izmaglicu nad vodom kao kovitlac od oblaka dima nastao kroz upaljenu logorsku vatru izumrlih grešnika… I nas samih…
Ti, savršeno uklopljena u niz koji ruši zidove snova kroz sumrak u svitanje…
Privid… ili… ?
Ja, koji zboreći istinu pokušavam doseći središte čovečanstva koje je dno dotaklo odavno…
Iluzija… ili… ?
Gde naći Tebe ili Sebe u težnjama izgubljenih dečačkih snova napisanih perom… ?
Gde pobeći od ludila kojim smo zatrpani svakodnevno ne sopstvenom voljom ?
Kad reći – Dosta !!! I kome – kad niko ne sluša u rasulu beskonačnog niza ?
Svi tragamo za onim čime žudimo dok bežeći ne shvatamo da je To isuviše blizu… Pred nosom, za leđima.. Ljudi smo koji i kad dobiju ono što žele ne znaju stati da gaze…
Jedan, dva, tri..
Nestaješ u vrelini letnje noći…
Privid ili Iluzija ?!
Ipak stvarnost…
Wanderer 
…Но, сваки траг води у бол,често анонимну, и не би господ тако урердио да бол за човека нема значај и смисао. Макар због поезије…
Поздрљав Дејане!
Šta bismo mi bez boli…
Pozdrav Stanimire!
Tužna istina. Kad god sam žudeo za nekim/nečim, uporno mi je izmicalo. Međutim prođe neko vreme, to nešto odluči da mi „dođe“, samo što meni više nije stalo. Životni lavirint emocija … jure se kroz neke komplikovane hodnike i često se nikada ne pronađu, iako to mesto, taj nazovit lavirint nije realan, ne postoji, plod je samo naših sujeta. Pozdrav Dejane.
Takvi smo mi.. Ljudi…
Pozdrav Branislave..
И коме…? И коме…??? Да, да…
Ne znam imenjače… zato se i pitam..
Pozdrav.
Sve si bolji. Ali ja mislim da sam ti to valjda nedavno i rekla? Ako nisam, mislila sam, svakako.
Hvala Ti Tanja od srca… 🙂