Grešnici

I ovu noć palim sveću.. bez molitve.. Dok slepočnice pulsiraju, i mrlja na podu odjekuje sobom, pričam sa tišinom…

Kažu da u bolu nastaju najbolja „dela“ , a ja noćas ćutim i prepuštam se.. možda ne bi trebalo..
Sačekaću zoru da urliknem na sav glas, kao Foknerov Bendžamin i svi oni grešnici Danteovog Čistilišta…

Dosta mi je priča o Pepeljugama i izgubljenim cipelicama , o balovima i provodima , o razumevanju bez onog čujem te…

Bar ove noći…


Niko ne voli one koji izgube Sebe na putu traganja.. otuđenike.. grešnike.. lutalice… Niko ne želi žalopojke drugih , jer su njihove najstrašnije… samo goli opstanak… pa ko preživi – pričaće , ako bude bilo onih koji će slušati…

Vetar ulazi kroz okna mrseći plamen koji dogoreva… U zlo doba za bolja vremena…

Smisao, tišina i paravan koga nema…
Naći ću te jednog dana… pa bio to i onaj poslednji…
A i sveća na stolu konačno je dogorela.

BezTragA

I voz u daljini.. Nestaju tragovi u pesku.. jedan po jedan.. U nizu pale se svetiljke.. Vrućina diže izmaglicu nad vodom kao kovitlac od oblaka dima nastao kroz upaljenu logorsku vatru izumrlih grešnika… I nas samih…

Ti, savršeno uklopljena u niz koji ruši zidove snova kroz sumrak u svitanje…
Privid… ili… ?

Ja, koji zboreći istinu pokušavam doseći središte čovečanstva koje je dno dotaklo odavno…
Iluzija… ili… ?

Gde naći Tebe ili Sebe u težnjama izgubljenih dečačkih snova napisanih perom… ?

Gde pobeći od ludila kojim smo zatrpani svakodnevno ne sopstvenom voljom ?

Kad reći – Dosta !!!  I kome – kad niko ne sluša u rasulu beskonačnog niza ?

Svi tragamo za onim čime žudimo dok bežeći ne shvatamo da je To isuviše blizu… Pred nosom, za leđima.. Ljudi smo koji i kad dobiju ono što žele ne znaju stati da gaze…

Jedan, dva, tri..

Nestaješ u vrelini letnje noći…
Privid ili Iluzija ?!
Ipak stvarnost…