Orga(ni)zam

Na stubu srama kroz odjek plača života savija se u položaj fetusa…

Tama je najbolja kroz zaborav.. Pušta se da plovi kroz utrobu ranjene zveri.. kroz sebe i od.. želela je da izgara noćas.. stopi se sa nevidljivim…

Jedva čujni zvuk plejera..
Ne dodiruje emocije..
Ne dodiruje ništa što će je taći..

Pušta me da gledam igru gorelih u paklu.. dok se izvija.. Jako, jače..

orgazam

Ne dodiruje pod, on dodiruje nju..
Ne udiše vazduh, cvili kroz njega..
Ne plače, suze teku niz obraze..
Ne voli, nije sposobna..

Prsti na nogama ka napred, kičma presavijena, potiljak o pod.. Udar – jak, tup, beskonačan…

Grčenje…

Groznica trese telo.. Lice okupano.. Butine izgorele..
Oči mi obnevidele, lice suvo od daha nošenog sobom…

Tišina para sluh, dok se okreće se na stranu skupljajući u položaj fetusa…

Muzika s plejera stala je odavno…

Me(n)talno

Davao sam joj sve što je htela.. Svaku kap znoja, uzdah kroz drhtaje muskululature, vlasi kose na vrhovima prstiju.. davao sam joj sebe Celog kroz mentalni orgazam, onaj kad se telo uvija i grči, kad suze navru znojem okupane, kad deset minuta tremora menja tvoju ličnost kroz ambis procepa…

Davao sam sebe ne da bih bio muško, već da bi Ona osetila zadovoljstvo kakvo je želela, da ne bi bila još jedna u nizu Žena koje žele…
Davao sam svoje telo i um kroz čaršafe od mirisa feromona koji su parali vazduh.. Vreme je postalo faktor nebitnosti…

strast

A ja …

Prolazili su meseci na jastuku želja mimoilaženja.. Ručak koji ju je čekao, pospremljen stan, prsten kao sitnica – ne znak vezivanja…
Slika nezadovoljstva –  ne mog već Njenog..
Jer koliko god da sam davao bilo je premalo…
A davao sam samo sebe – dušom i telom…

Težnje koje paraju.. Želje koje razdiru.. Kad dovoljno postane malo u doba materijalizma čemu se nadati.. ?!

Ostao sam isti, bar sličan.. Udala se, kao i mnoge koje su i koje će, kako je mislila da je ispravno.. ni previše rano, ni suviše kasno… „Muž joj je stalno na putu“ – pričaju mi dok se pravim da me ne zanima –  „Ima i šofera, ličnog.. a bašta vile….. “

Smeh kroz utrobu bez odraza na mimičnoj muskulaturi…  Imati, pa nemati – znam kako je… A i nemoguće je ( nekako ) sedeti na četiri, pet ili šest sto-lica odjednom, ma koliko se trudili… Bar meni je… Jedna sasvim do-voljna…

U-oči

Padao je sneg te godine uoči Svetog Trifuna…

Noć je parala dah starih, posrnulih zgrada dok je nebo poprimalo čudnu nijansu narandžaste.. Svetlelo je kroz mrak koji je postajao gušči od belila nošenog dahom vetra.. Topila se svaka kroz vekovnu fasadu upijajući poslednji jecaj života donešenog s neba..

I nije mi bilo do Svitanja koje se bližilo, ni do Vode koju je svaka pora lica mi upijala.. A voleo sam ih više no što sam sebe.. kroz Tebe..

Teško je Izgubljenim u Vremenu, još teže onima koji svesni izgubljenosti negiraju istu.. Samoća nosi kroz doba iluzija koju gradimo na temeljima jave dok sujeta reže svojim oštricama nečovekoljublja.. Šta smo postali nadajući se ?!

I neću ispisati još jednu priču o zaljubljenom paru koga nema.. bar noćas ne.. Pustiću tišinu da govori o njima…

Padalo je inje po drveću dok se gusta magla svila nad gradom noćas, uoči Svetog Trifuna…

33

U nizu, jedna, druga.. Stojim, ne brojim više.. Dah kroz pretek od ljušture do izdaha čelika..

Ruka u džepu vrti brojanicu, prva, druga, ne brojim dalje.. Nema smisao.. jer do 33 pa nazad krug je prekratak..

33

Pas u prolazu njuši ostatak dana.. Veo tajni lebdi iznad stubova..

Knjiga utisaka se piše kroz misao koju beležim..

Gužva kroz samoću, eho preglasan zvuku školjke tabori na vetru divljine još divljijeg grada..

Ulica i broj u koju sam s-krenuo izgubila je smisao u nizu kad sam stigao do Nje..

One na broju 33…