Vreme reči

Košava je nosila ka bespućima.. Ovog trena u kome trnuh sve se gubilo, dan u noći, noć u danu..

Bolovi su cepali svaki deo tela nemuštim jezikom..

Ti preko puta na krevetu razvučenom od košmara.. Stizao me jedan po jedan, isplivavao u svojoj borbi nerođenog deteta..

Puls slepočnice.. Daljine su dozivale da im se javim kroz lipu, udar o prozor, kroz znojavu noć, zvezde razapete preko ulice..

Kiša kroz škripu kočnica…

20141130_222001

Da poletim kroz nijanse četinara.. Pređem sva prostranstva koja sam nekada voleo i divio im se..

Tebi, Sebi..

Umirući princ bez belog konja.. nemi otkucaj kazaljke koji prevrće.. I vreme koje je određeno da teče bilo nas ili ne..

Sutra me se nećeš ni setiti.

Preslab sam ja za nekog poput Sebe, nemirnog duha u još nemirnijem telu koje popušta godinama..

Nismo više mladi ko nekad što smo umeli biti iako se pravimo da smo…

Danak bez krvi u krvi do kolena.. Da li znamo voleti ili je sve gluma .. ?!

Prevrnuću se još koji put u sopstvenom ledu ulice bez – Imena za sva ona nova koja će doći kad nas više ne bude Tu…

Pustiću kišu i ovog jutra da uđe kroz zatvorene prozore…

Advertisements

Ogrlica

Raskršće..  Rebra koja stežu svoj obruč.. Okolo prah i pepeo, svedok minulog veselja.. I sve se činilo povezano kao u nizu od stotinu i jedan..

Biserne perle nizale su joj se oko vrata u zagrljaju jedna drugoj praveći elipsu prividne perfekcije.. Dah na čaši od vina bez traga ruža.. Vidim ga iako ne želim.. nije mi namenjen.. ne na rubu moje usne..

Poželeh je iako nije bila sama.. da mi ga na tren prenese.. samo jedan.. u nizu od stotinu..

IMG_599161766987

Trzaj.. Rasuti biseri po podu sale za prijem.. Haljina ovlaš podignuta rukom gracie koja je drugom pokušavala da ih skupi bezuspešno..

Šta to ima u perlama nastalim u utrobi školjke što toliko privlači – pomislih – Sjaj, Prestiž, Slava ili.. !?

Plešući po podu svaka je igrala svoj savršeni ples.. skrenuh pogled i..  nekolicina ispred mene.. Dohvatih ih trljajući ih u dlanu – Požuda !

Stajala je nepomično držeći ruku oko ogoljenog vrata, otpila gutljaj bordo vina i brzim korakom nestala iza ugla dvorane.. Držao sam bisere koji mi nisu pripadali i žar koji mi je parao telo..

Ne mari , i onako ne vrede – rekla mi je udišući hladni januarski vazduh – ali hvala..

Posegnuvši za perlama ruka joj se našla u mojoj.. Pogled kroz tamu koji para zrak.. Odsjaj mesečine minusa na zenicama..

                                                     … I …

Raskršće.. Dah koji steže obruč.. I tren u nizu od jedan u obruču od rebara…

Magla

Zvuci.. vetar daljine.. jedan nosi u nepovrat.. na sanduku srojenih misli predajem parče izgorelog pergamenta..

Vlažnost vazduha kroz dah pomračine.. beleg zalutalog prolaznika.. znoj kroz kapi kiše na čelu.. ocrtani izdisaj.. na kraju grada u ponoru napravljenom od jave.. i ključ za raj u beSmislu izgrađenom na daskama želja..

Pogled na staklu automobila šaranom rukom deteta niz koje liju kapi poput suza.. Jednu dodirujem da osetim čistotu koju samo ono zna preneti bezazlenim osmehom.. Ukočenost dodira.. Treptaj zvezde daleko kroz svod gustine oblaka..

Ti – šina…

Na raskršću kisnem ove noći. Dodirujem svaku nebesku suzu na telu mi ocrtanu.. Kad zaduva košava odneće i ovaj prah od zapisa do druge strane .. One na koju nikada nisi umela niti smela preći…

Današnjica

Gomile u nePovratu kroz maske od Ljudi..

Trude se da prođu kroz ambis alijenacije napravljene sopstvenim rukama.. sve veće danima..

Kuda su se zaputili u životarenju…

Vremena drugova prošla su odavno…

Osvrt na krvavog čoveka sred trotoara u žurbi za sopstvenom svešću…

Preživeti.. pa kuckati.. smejati se odrazu telefona..

Poruke u nizu dok sedimo u muku jedni pored drugih miljama daleko…

9e13161c0cced832ce58e40c38c0256a

Busamo se se u prsa urličući za promenama preduzimajući toliko da drugi vide da imamo stav.. a ostajemo individue svaka sigurna u svoju NePostojanost…

A kad zatamni na strani jastuka iza zavese pružamo ruku zaboravu do novog sutra  glavom u posteljini sigurni kako smo danas činili dobro kroz staklo savesti jače od podsvesti..

Jer mi smo Ljudi, a Ljudi su Čudo..

Bilans –  trotoar.. žurba.. telefon.. egzistencija.. i desetak novih umreženih prijatelja dok vapimo za jednim stvarnim… realnim.. priznali to ili ne..

Oslušnuh negde davno – Srećan si ako imaš prijatelja za nabrojati na prste jedne ruke…

Prolaz

Kroz kolonu Naoružanih Mislima prolazio sam stisnutih pesnica..

moj grad

Bilo je boja, nijansi, al’ su ih rezale.. jednu po jednu, u odjecima, kroz dan, pomračenje..

Senkama moleći za oproštaj nizale su se..

I učinilo mi se da ih čujem, ali sam ih video.. i stisnuo falange jače..

Pucanje trotoara kroz izlaz iz mase.. crno za belo.. oblak za daljine.. večnost za trenutak..

Prešao sam Preko gledajući ih kako se i dalje bore umrežene na sivilu betona..