Postajanje

I dođe dan duži od decembarske noći…

Pod starom pomalo za’rđalom kapijom ocrtanom kapima vlage, čekah..

I dođe San koga nema u jutarnjoj izmaglici..  I Java koja me traži decenijama..  Dođe na tren i Nada, pa zastade…

I zagrliše me oko vrata, tu kraj stajališta bezDana..
Čuh im otkucaje srca, prejake.. Osetih im treptaje davno izgubljene, pomešane u Zagrljaju sa mojim očekivanjima..

Bio je prejak, ne prijateljski, niti ljubavni, onaj čudni koji ti kaže da si ipak negde nekom još uvek potreban..

I grlile su me, zajedno, pa naizmenično, nisu ispuštale iz naručja, dok sam preko ramena im ugledao i poslednju zvezdu koja pada..

postojanje

I dođe i Želja.. ona u kojoj izgaraš.. odjednom, nenadano..

I zagrli me, tu, na ivici.. Stisak joj je bio najjači, damari koje mi je dahom prenosila, najtremorniji.. zadrhtao sam u njenom naručju .. predao se njenom zagrljaju.. izgarajući…

I San je bledeo..
I Java se udaljavala..
I Nada je popuštala svoj stisak lagano..

Ali Želja ne. Bila je najupornija u svom dahu prenosa..

Želja koja me obgrila bez popuštanja, srama, stida..  I nastavila svoj ples, tu na doku nijansi od boja kojima mi je šarala rožnjače, dodirivala telo, umivala lice..

I dođe Želja ovog jutra kraj noći neStajanja.. i ostade mi u zagrljaju.. misleći da će se tu sviti zauvek..

Misao.. tren koji popušta .. osmeh koji bledi kroz opozit neOčekivanja ..

Da li joj je kraj ili novi začetak ?!

I polako je prolazio dan duži od decembarske noći…

 

Advertisements

Gavran

Probudih se u kasne sate, jer legoh u rane.. ne ležim, skačem kroz otkucaje srca .. rotaji sirena kroz zvuke polubučne ulice.. graške znoja vode me ka prozoru da dohvatim zrak, uhvatim se za njega i doživim trežnjenje od NeSna, od Sebe kroz maglu Njene paučine..

Ljudi su postali čudo u vremenu neLjudi.. Vešto se trudim da izbegnem svađu.. još jednu u nizu.. Prvo sa sobom, onda sa Njom.. Želim da udahnem do dubine svih alveola da se rašire ulivajući mi što više snage kroz novu NeNoć.. Šakom o Sto ne znam.. Trebalo je davno da naučim.. Da samog sebe iznenanadim pokušajem balkanskog mužijaka.. i Nju..

Pričaju kako žele dobrotu, muškarca koju će ih razumeti, podržati, ako treba ići za Njima kroz život da bi bile Prve i Jedine, voljene.. Lažu sebe, velika većina Njih želi opozit..  Sirovu.. Noćas se probudila zajedno sa mnom da bi Ona bila zadovOljEna..

Hladan tuš.. Trežnjena nema..  Život je tu, ovaj ogoljeni..  Na licu joj paukova maska..  gazi za sebe preko svih radi sebe misleći da će tako uspeti u životu..

Ležem.. Pomeram se.. dotičem je.. odudara od mene.. oseti se da ću otići .. a ja želim da ona ode.. da nestane u noćnoj magli.. i da se nikad ne vrati po još.. Kažem joj.. ali ne sluša jer ne želi da čuje.. zna gde ima sigurnu luku.. Samo ovaj brod noćas će da uhvati prvi trzaj košave na putu do meseca ..

gavran

Razdanjuje se.. Udišem prvi jutarnji zrak.. i gledam ga.. Mužijaka koji čisti staro gnezdo za svoju Ženku, spremajući novo, gde će položiti plodove svoje ljubavi.. u najgaravijoj ulici ove Zemlje.. Kažu životinje ne razmišljaju.. samo mi nije jasno zašto nismo sposobni da se ponekad zagledamo duboko bar u neku od njih..

Gavrani..  Imaću društvo ove zime i ovog proleća, tu gde volim da je dočekujem, Zoru, kroz staru Lipu i neki novi život…

Crno.. Tamno plavo.. Tirkizno.. Naranđasto..  Belo i jarko.. I Život, koji pokušavam da doživim kroz tren od hiljade nijansi..

Damari

Odlazim da sperem znoj sa sebe ovoga jutra..

I neću davati ime svakom danu sedmice.. svakom mesecu godine.. oni ostaju, ja prolazim..

I stara priča o devojci i mladiću činila bi se preterano.. i ovi graktajij gavrana u krošnji, jedan za drugim.. i niti prašnjave čađi na oknu iz 1920 -te .. i novi osvit dana uz gašenje zvezdi..

Gledam kroz vazduh u staklo zgrade preko puta.. Povlačim dim da se poveže sa njim i gasom 56 -ice iz ’70 i neke.. Ogrnuti prašinom ulaze putnici.. ne u redu, već grabeći jedan preko drugog..

I Neću u smislu tražiti beSmisao ili obrnuto.. Poznat sam po tome..

Zelena lampa iz ćoška opominje da svaki puls mojih slepočnica NeVredi.. Jedan sam.. ostao sam sada Jedan, ali znam da nisam sam..

Znojavim prstima tipkam obrise tastature ne znajući kud pre da udarim s mislima , pogledom.. Sveća dogoreva na stolu.. osetim miris njenog gašenja.. i želim biti.. želim postojati.. I želim.. toliko da izgaram u želji.. kroz nepovezani jezik neCelosti..

damari

Osetim kako crno preko svetlo plavog prelazi u blago naranđasto.. Osetim miris parfema u sobi otvorenih prozora.. Osetim.. Toliko da izgaram u osećaju..

Puls postaje jači..
Svaki udar kroz temporalnu kost cepa noć što ostade  iZa mene.. Da kriknem, čuće neko i nastaviti dalje spuštenog pogleda.. Ideal u neVreme ‘Prozak nacije’..
Svetlost jača kroz jači odsjaj, topim se sa njom, dajem joj znak da krene.. tu preko puta u ulicu u kojoj Je čekam na podu na kome volim da sedim.. u vremenu izgubljenih neDuša postaje sve jača..I dozvoljavam joj da me okupa , kako samo Ona ume..

Gasim lampu.

Odlazim da sperem znoj sa sebe ovoga jutra.

Beli očnjak

Udaljena svetlost kroz koju se dan bliži početku.. daleka, blistava, mekana.. Okupani mirisi grada, isprani pločnici noćne narandžaste straže, valovit asfalt okrnjen još kojim besnilom automobila i pokoje parče stakla  nesmotrenosti čoveka početka vikenda..

I sve naizgled bučno…

Zavijena marama oko vrata pružala joj je utehu od inja koje je padalo sa kose.. i opet se žalila, i opet je bila utopljenica Titanika, ona jedva preživela.. jedva, kroz očiglednost neočiglednog neuočavanja.. rotacija zemljine ose.. Ona daleka nepoznata i sebi – Žena..

Ne. Nije me bilo. Jer nisam hteo biti čulo sluha i ove noći, čulo koje sve razume i spremno je uvek pružiti nadu svakome sem sebi..

Noćas je mesec pevao sonatu preobražaja.. pevao jako, na momente zavijao kroz pokoji tračak oblika..

Kao vuk menjao sam dlaku, sav olinjan stresao i poslednju i go krenuo.. Vuk podsmeha, satire, svakodnevnice, vuk svačijih navika sem sopstvenih.. Vuk bez dlake.. na mesečini.. i novo nepoznato za svo dobro staro koje se danima prevrće po jastuku..

vuk

Jedno je odavno zapisano – Vukovi ne puštaju suzu, jer nemaju prava na to, zavijaju i urliču očiju suvih.. Njima nije dozvoljeno, dok je Svakom poznatom im dato pravo onog koji sme oplakivati sopstvene niti sudbine, neŽivota i tokova…

I stoji tu, Vuk bez dlake na odsjaju meseca punog.. Stajao je još koji tren dok nije zašao za oblak.. Mesec i on.. Krenuo je u novo jutro, novi dan..  Da li će ga dočekati onako kako je želeo – MožDa.. Jer Vukovi ne puštaju suze, iako je ovaj to jarko želeo..

Udaljena svetlost kroz koju se dan bliži početku postajala je jarka, bliska i sve intezivnija..
Mirisi kroz čula, osmeh kroz hladne dlanove iscrtane linijama hiromantije, KaPut za Put u novi dan.. staza koja će voditi..

I sve naizgled tiho…

Utorak

I Noć koja odmiče.. mračna..
I Jutro koje sviće.. osvetljava..
I Dan koji nadolazi.. kišan, sa upaljenim fenjerima ulice…
I Dah koji briše po staklu priču tmine.. Dah oduzetosti kraja novog početka..
I zgužvana Posteljina obrisanih feromona.. miris širi Čulo..
I Soba prazna.. s plejera zvuk koji volim.. Zvuk koji dahu uliva smisao, tami svetlinu, fenjerima tamu..
I Ti.. koja nestaješ iza zvuka.. iza ugla.. kraj pekare okićene ulice, dok prolaznici dovikuju.. viču.. urliču.. željni života..
I ja.. čijim žilama struji krv koja ledi dok na okno pada poslednji lipin list nošen decembrom..
I Utorak.. dan u nedelji četrdeset i nekoj.. utorak.. koji počinje..
I Mi.. kojih nema danas.. Mi, za kojima ostaje Tren ispleten paučinom kroz niti mirisa na jastuku Meseca koji gazi duboko kroz svest…

utorak