Ponekad zaboravim svoje snove
i osetim hladnu realnost…
hladnoća me prožima i budi već budnog tako naglo, izjutra…
tek topla kafa i tvoji dodiri opet me vrate snovima…
Ponekad zaboravim ko sam
i kad se setim…boli me što sam samo larva u mravinjaku punom…
tek neka sena na nebu punom zvezda…
Ponekad zaboravim neke stvari i kad ih se opet setim
kajem se što ne dajem drugima onoliko koliko traže, a opet…
bojim se da će me jednom ostaviti svi, čak i Ti,
da će zaboraviti sve što učinih za njih
i da im neće biti važno to što toliko mrzim samoću…
što mrzim lepe dane kad si sam ,
bez igde ikoga , bez igde ičega, Sam,
ostavljen kao štene malo, kome je hladno bez majke…
A majku mu ubiše hladnokrvno oni koji žele do Boga…
Da li će ga stići, dotaći… Da li će se približiti zvezdama ,
ili će pobeći kada shvate da grešni su !?
Ponekad zaboravim da ti kažem da te volim,
ali bojim se svojih reči, svojih osećanja,
a još više se bojim noći bez Tebe…
Sumorno lice u ogledalu zbunjuje…
Lep dan bez Tebe i nije toliko lep…
A noći isuviše duge su…
