Ponekad…

Ponekad zaboravim svoje snove

i osetim hladnu realnost…

hladnoća me prožima i budi već budnog tako naglo, izjutra…

tek topla kafa i tvoji dodiri opet me vrate snovima…

 

Ponekad zaboravim ko sam

i kad se setim…boli me što sam samo larva u mravinjaku punom…

tek neka sena na nebu punom zvezda…

ponekad...

Ponekad zaboravim neke stvari i kad ih se opet setim

kajem se što ne dajem drugima onoliko koliko traže, a opet…

bojim se da će me jednom ostaviti svi, čak i Ti,

da će zaboraviti sve što učinih za njih

i da im neće biti važno to što toliko mrzim samoću…

što mrzim lepe dane kad si sam ,

bez igde ikoga , bez igde ičega, Sam,

ostavljen kao štene malo, kome je hladno bez majke…

A majku mu ubiše hladnokrvno oni koji žele do Boga…

Da li će ga stići, dotaći… Da li će se približiti zvezdama ,

ili će pobeći kada shvate da grešni su !?

ponekad

Ponekad zaboravim da ti kažem da te volim,

ali bojim se svojih reči, svojih osećanja,

a još više se bojim noći bez Tebe…

Sumorno lice u ogledalu zbunjuje…

Lep dan bez Tebe i nije toliko lep…

A noći isuviše duge su…

Ponekad…