Eho

rezonaca prstiju,Ada,Beograd

rezonaca prstiju,Ada-Beograd

Dotaknuh je na tren,prozirno plavu, blistavo čistu,eho dodira stvarao je rezonance boje njenih očiju..Trudio sam se da stari,već raspali mol ne sazna da osećamo isto..da smo jednaki pred Svevišnjim..al’ znao je, pričao mi priču vremena starih kao moja duša..Želja me sagara ove noći..Voda ne gasi žedj za Njom..Samo da mi je dodirnuti je krajičkom oka da oseti na tren da je željena više od blistavog sazvežđa..da joj moj dodir prenese čežnju..želim da bude voljena kako zaslužuje..od površi do dna korak je jedan, nazad vodi hiljade..Ne, ne želim da bude sama ove noći..Želim da u huku Sove oseti moje ništavilo duše i potrebu..da volim i budem voljen..zauvek..

Večnost

Moj dodir sunca

Moj dodir sunca

…Dostigao sam Te… kroz blještilo prljavštine… Rekla si mi – „Užasno je biti sam medju ljudima“…

Haaa, znam! Ali gde ti u ovoj masi vidiš Ljude?!

Poslušaj me, zatvori oči i uhvati poslednji zrak…otvori ih…neka prodre kroz tvoje pupile,zenice, prozore duše…Nek ti ugreje srce,dušu…Ne,nisi sama, samo beskrajno usamljena ludilom svakodnevnice… I to znam… Horizont bez beskraja je Naš bar ovog predvčerja..pogledaj kroz moj dlan..

I shvatićeš.. Znam da hoćeš…

BRANKO MILJKOVIĆ

Mom omiljenom pesniku.. zalutalom u vremenu.. iako ne od moje ruke zapisano.. „Ubi me prejaka reč“ … noćas… Hvala Branko !!!

ironijexl

„Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini  “

Jutros se probudih uznemiren, kao da nekome nešto dugujem. Okretao sam se oko svoje ose i te podsvesne mušice, sa idejom o ljubavnoj pesmi. Kako naći reči za ljubav – opisati neopisivo, reći neizrecivo? Iscedio sam iz sebe stihove kao Marko kapi iz drenovine, a onda se setih da bi parafraza nekih Miljkovićevih stihova bila odlična nadgradnja. Branko je vrlo malo na neposredan način pisao o ljubavi, ai ja je najbolje osetim baš uz njegove stihove. Uzeo sam knjigu i. na strani koju nasumice otvorih prvo što sam video bila je rečenica: ‘ U noći između 11. i 12. februara 1961. godine, tragično je završio život Branko Miljković, digavši ruku na sebe.’ Pa uskoro je godišnjica od njegove smrti, neverovatna koincidencija, nigde to nisam čuo ovih dana…

View original post 795 more words

Raskršće neŽivota

Raskršće Nemanjine i MiloŠeve

Raskršće Nemanjine i Miloševe – Beograd

Dobro poznato raskršće..i stope su mi uklesane više..pokoji stranac u noći i dodir tramvajskih šina..
Kad ti se čini sve naizgled poznato,ne veruj da je tako, jer obično i nije.. još jedan „deža vi“ – pomislih..Vatra je gorela u meni..
Tu na uglu Miloševe i Nemanjine znali smo se ruku sklopljenih u sopstveni krug vrteti u beskraj..igrati igru nama dobro poznatu..i čuvaru u kućici..On nas je poznavao bolje nego mi sami sebe..Bili smo mladi,samo svoji,a ipak previše tudji da se odupremo..da sačuvamo Novi Život koji je kucao u nama, koji je živeo u Njoj.. Svetiljka je treperela,kao sveća na stolu koja dogoreva i nestaje..
Tu na raskršću sada stojim sam..Gledam ka nebu i urličem naglas dozivajući zvezde.. nama ‘van vremena’ i to je dozvoljeno..možda koja i krene ka meni, a ja ću pružiti ruke i biti spreman da je uhvatim..
Jedan korak napred teže je načiniti no stotine nazad.. Korak napred, jedan,pa još jedan i..
Hodam noćas, tu gde sam ostavio nju zaleđenu u sećanju…

Tango sirene

Stari Grad

The old Town

Noćas sam te video u snu…

Noćna straža..ti i ja..Talasi zapljuskuju zidine oronulog grada..Sveće trepere u kandilima zaborava..

Bila si sama..sva u belom..kao morska vila trčala ka meni, dok sam stajao na obali, sam, razapet između jave i sna, izmedju dubina i dna..letela si u moj zagrljaj..Vetar je mrsio tvoju haljinu po pripalublju..a tvoje bose noge plesale su tango sirena..lepršala si..doletela i..stegla me jako da je i more osetilo tvoju strast i moju požudu…

Noćas sam te opet imao u snu…

Dubrovnik,Rujan,2011.

Molitva

Слика

Daljine..Zidine i Grad obasjan sutonom..Horizont se pretapa oblacima tmine i ozarjem sunca na izdahu..Na sve strane praznična euforija..Ne osećam je..Ne znam dal`da prepišem godinama il..Čudno vreme za ovo doba..Čudni Mi…Košava mrsi vlasi boje isprane kane,noseći miris tek procvalog pupolja breskve.. Pitala me da se pomolimo zajedno..pristao sam..Stepenicama odjekuju koraci, zvona iz blizine i nisu toliko strana i…Večernja molitva…Ljudi bez nade.. i Mi.. tu na pragu Novog-starog više od 12 godina..I opet ćemo mirno zagrliti jedno drugo kao da se ništa nije ni desilo..A ko sam ja da ne oprostim?! Neće joj biti prvi put kao što znam da nije ni poslednji..i neće me utešiti to što sam siguran da će se uvek vraćati meni, iznova..Odjecima starih stepenica prihvatiću izvini po ko zna koji put hrleći sa njom ka zalasku.. jer Čovek je stvoren da prašta, bar ja jesam, što je savršeno znala..tu u Beogradu iz kog nismo potekli ni Ona niti ja…

Zagrljaj

Image

Bio je red na mene..kao kula od karata nizale su se, kao gomila domina na staklenom podu..Rekla je – kukavica si, jer ne zeliš biti muško.. Ustao sam da skvasim stopala leđima okrenut ka zalasku sunca..Znala je gde treba da me udari..na moj već istrošeni ego sapran od ludila..gledao sam je obasjanu suncem dok su se reči nizale sa njenih usana..jedna za drugom, kao plima hrlile su prema meni..Bila je jaka, sigurna u sebe, u svako slovo koje se slivao sa njenih labia..Bila je ona, jedna od najboljih..savršenih..jedina od…i verovala je u to..u svoj vrh piramide na kome se nalazila.. Seo sam na zrnevlje peska starog milion godina, sapranog od vode..Provukao sam tek ovlaš ruku kroz kosu boje meda..na tren..Zadrhtala je jako..ućutala..privukao sam joj glavu na grudi..tresla se još jače tu..sklupčana..znajući da je sve samo maska..da je tek na dnu piramide onog što je mislia da je..da svako može biti muško, a tek poneki..Sada sam bio siguran da je red na mene…

Sa druge strane mantila-NeUrgentno

46699_737905286242424_1744763606_n

Sedeo sam zbunjeno.Bilo mi je gore no kad sam došao.Peti sat čekanja je isticao.Termometar u uglu je pokazivao iznad 30 stepeni.Miris fecesa širio se celom čekaonicom prenatrpanih pacijenata.Ležao je u ćosku na mobilnom krevetu.Za 5 sati koliko sam ovde niko mu nije prišao.Ni lekar,ni sestra,ni tehničar.Niko.Ljudi su otvarali vrata da dodju do daha,kao stoka u stampedu,ali ih je obezbedjenje uporno zatvaralo.Poneki zeleni mantil uzdignute glave prošetao bi povremeno holom,da pokaze svoj kompleks ‘svemoćnog Boga’.Pridjoh mu na tren.Jauci koje je ispustao čuli su se i na trećem spratu.Pogled mu se gubio u daljini neonske sijalice na plafonu.Već napukao i dalje sam pucao po šavovima!

Pomislih-Pomeri se,i da se onesvestiš,niko ti ne bi prišao,još ti je samo fraktura potrebna!?
No moj unutrašnji glas j.nog Hipokrata nije mi dao mira!Viknuh-SESTROOOOOO!!!!-kao da sam na sopstvenoj klinici!
Muk u čekaonici.Iz sobe broj 5 izadje žena,sa šminkom kakvom sam vidjao devojke po noćnim klubovima,utegnute uniforme.Pridje mi.
„Šta se derete ko da vas kolju!!?-reče.Pobogu,kako vas nije sramota,ovde ima i ležećih pacijenata,probudićete nekog pa….Odjednom sam video samo jarko crveni karmin kako se pomera,kao ping-pong loptica i obris beline koja vuče na dole..i…“Uostalom,šta vi tražite ovde?!“
Gde,ja se izvinjavam? – upitah ko zbunjeno dete,a ne kolega joj većeg „ranga“ koji namerno nisam hteo da pomenem!
„Gdeeeeee!!!???U Diznilendu!!! Ovde u urgentnom! Zašto ste došli!?
Sve sa knjižicom u ruci i uputom sa prijemnog šaltera malo je nedostajalo da kažem – „Na bal povodom Noći Veštica“,al’ ne dozvolih da mi jezik bude prebrz…Objašnjavanje izmedju nas trajalo je duže od pola sata,a kad sam upitao može li neko da „očisti“ deku da ostatak pacijenata ne bi kolabirao opet,dobio sam pogled nalik Hirošimi ’45.
Seo sam i ćutao.Bilo mi je veće zlo no kad sam stigao.Poželeo sam da sa zdravstvenom izadjem i trčim što dalje.No nisam nažalost dosao sam.Otišao sam do toaleta,da se umijem,pijem vode.Neki čovek je unutra presvlačio svoju nepokretnu ženu i bodrio je.Pljuskao sam se vodom-kapima,pa u slapovima.
Kad sam se vratio deke nije bilo.Seo sam opet i nastavio da čekam.Ne gine Nam zora-pomislih.
……………………………………………..

Potraga za beSmislom

СликаKažu da neke Ptice nikad ne polete..tu su gde jesu,slepljene za svoje Korene od kojih se ne znaju maći-neke svesne,a neke u nesvesnom hvalospevu o sebi i sopstvenom egu..
Druge pak lete previsoko, slomljenih krila, il’ bar jednog iščašenog,al’ se ne usuđuju priznati sebi, jer ih sve vuče na dole dok se trude ostati u nebeskom prividnom plavetnilu..
Ptice na klackalici svesne su – #up #and #down -amplituda zvana život..jedne opstaju, druge nestaju..
A ja-ja sam i dalje Ptiče-Ružno Pače sklupčano u sopstvenom gnezdu svoga neizrecivog Ja od koga se trudim poleteti što dalje..što više..Nekad mi uspe na tren,nekad sat il više..dok čekam..
Čekam da se pretvorim u Labuda, belog,crnog..i podrezanih krila zadržim se u zraku dovoljno da shvatim da je vreme Labudova prošlo odavno..
Baciću kamen dovoljno daleko i truditi se da shvatim nepojmivo..da nekim, možda i svim Pticama nije ni suđeno da polete…

Freekygrl

unnamed

Noćas sam te crtao dok si spavala..Ne usnulu u svom svetu- kako se vrtiš i škrgućeš kroz nos, već po sećanju na tvoju roza majicu s nabratelama i način na koji dižeš kosu okrenuta k prozoru, svojstven tebi… Kažu to je perverzno -a mene je odavno prestalo biti briga što drugi pričaju…Što mislim i izgovorim, bez tajni, bez dvostruke igre.. I znam da znaš ma koliko maska površi ti branila to..ma koliko nas strahovi sputavali da budemo to što jesmo..što imamo ili nemamo…zato jutro nije donelo sendviče, zbog mog sećanja na jedan tren u kome smo živeli bez kajanja..i u kome nastavljamo živeti..bar ja..jer meni sitnice kupuju život.. Srećan ti 1.mart @freekygrl !!! Proživi ga kako želiš i samo ti znaš ! 🙂