Eho

rezonaca prstiju,Ada-Beograd

Dotaknuh je na tren,prozirno plavu, blistavo čistu,eho dodira stvarao je rezonance boje njenih očiju..Trudio sam se da stari,već raspali mol ne sazna da osećamo isto..da smo jednaki pred Svevišnjim..al’ znao je, pričao mi priču vremena starih kao moja duša..Želja me sagara ove noći..Voda ne gasi žedj za Njom..Samo da mi je dodirnuti je krajičkom oka da oseti na tren da je željena više od blistavog sazvežđa..da joj moj dodir prenese čežnju..želim da bude voljena kako zaslužuje..od površi do dna korak je jedan, nazad vodi hiljade..Ne, ne želim da bude sama ove noći..Želim da u huku Sove oseti moje ništavilo duše i potrebu..da volim i budem voljen..zauvek..

Večnost

Moj dodir sunca

…Dostigao sam Te… kroz blještilo prljavštine… Rekla si mi – „Užasno je biti sam medju ljudima“…

Haaa, znam! Ali gde ti u ovoj masi vidiš Ljude?!

Poslušaj me, zatvori oči i uhvati poslednji zrak…otvori ih…neka prodre kroz tvoje pupile,zenice, prozore duše…Nek ti ugreje srce,dušu…Ne,nisi sama, samo beskrajno usamljena ludilom svakodnevnice… I to znam… Horizont bez beskraja je Naš bar ovog predvčerja..pogledaj kroz moj dlan..

I shvatićeš.. Znam da hoćeš…

BRANKO MILJKOVIĆ

Mom omiljenom pesniku.. zalutalom u vremenu.. iako ne od moje ruke zapisano.. „Ubi me prejaka reč“ … noćas… Hvala Branko !!!

ironijexl

„Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini  “

Jutros se probudih uznemiren, kao da nekome nešto dugujem. Okretao sam se oko svoje ose i te podsvesne mušice, sa idejom o ljubavnoj pesmi. Kako naći reči za ljubav – opisati neopisivo, reći neizrecivo? Iscedio sam iz sebe stihove kao Marko kapi iz drenovine, a onda se setih da bi parafraza nekih Miljkovićevih stihova bila odlična nadgradnja. Branko je vrlo malo na neposredan način pisao o ljubavi, ai ja je najbolje osetim baš uz njegove stihove. Uzeo sam knjigu i. na strani koju nasumice otvorih prvo što sam video bila je rečenica: ‘ U noći između 11. i 12. februara 1961. godine, tragično je završio život Branko Miljković, digavši ruku na sebe.’ Pa uskoro je godišnjica od njegove smrti, neverovatna koincidencija, nigde to nisam čuo ovih dana…

View original post 795 more words

Raskršće neŽivota

Raskršće Nemanjine i Miloševe – Beograd

Dobro poznato raskršće..i stope su mi uklesane više..pokoji stranac u noći i dodir tramvajskih šina..

Kad ti se čini sve naizgled poznato,ne veruj da je tako, jer obično i nije.. još jedan „deža vi“ – pomislih..Vatra je gorela u meni..

Tu na uglu Miloševe i Nemanjine znali smo se ruku sklopljenih u sopstveni krug vrteti u beskraj..igrati igru nama dobro poznatu..i čuvaru u kućici..On nas je poznavao bolje nego mi sami sebe..Bili smo mladi,samo svoji,a ipak previše tudji da se odupremo..da sačuvamo Novi Život koji je kucao u nama, koji je živeo u Njoj.. Svetiljka je treperela,kao sveća na stolu koja dogoreva i nestaje..

Tu na raskršću sada stojim sam..Gledam ka nebu i urličem naglas dozivajući zvezde.. nama ‘van vremena’ i to je dozvoljeno..možda koja i krene ka meni, a ja ću pružiti ruke i biti spreman da je uhvatim..

Jedan korak napred teže je načiniti no stotine nazad.. Korak napred, jedan,pa još jedan i..

Hodam noćas, tu gde sam ostavio nju zaleđenu u sećanju…

Tango sirene

The old Town

Noćas sam te video u snu…

Noćna straža..ti i ja..Talasi zapljuskuju zidine oronulog grada..Sveće trepere u kandilima zaborava..

Bila si sama..sva u belom..kao morska vila trčala ka meni, dok sam stajao na obali, sam, razapet između jave i sna, izmedju dubina i dna..letela si u moj zagrljaj..Vetar je mrsio tvoju haljinu po pripalublju..a tvoje bose noge plesale su tango sirena..lepršala si..doletela i..stegla me jako da je i more osetilo tvoju strast i moju požudu…

Noćas sam te opet imao u snu…

Dubrovnik,Rujan,2011.

Molitva

Daljine..Zidine i Grad obasjan sutonom..Horizont se pretapa oblacima tmine i ozarjem sunca na izdahu..Na sve strane praznična euforija..Ne osećam je..Ne znam dal`da prepišem godinama il..Čudno vreme za ovo doba..Čudni Mi…Košava mrsi vlasi boje isprane kane,noseći miris tek procvalog pupolja breskve.. Pitala me da se pomolimo zajedno..pristao sam..Stepenicama odjekuju koraci, zvona iz blizine i nisu toliko strana i…Večernja molitva…Ljudi bez nade.. i Mi.. tu na pragu Novog-starog više od 12 godina..I opet ćemo mirno zagrliti jedno drugo kao da se ništa nije ni desilo..A ko sam ja da ne oprostim?! Neće joj biti prvi put kao što znam da nije ni poslednji..i neće me utešiti to što sam siguran da će se uvek vraćati meni, iznova..Odjecima starih stepenica prihvatiću izvini po ko zna koji put hrleći sa njom ka zalasku.. jer Čovek je stvoren da prašta, bar ja jesam, što je savršeno znala..tu u Beogradu iz kog nismo potekli ni Ona niti ja…

Zagrljaj

Bio je red na mene..kao kula od karata nizale su se, kao gomila domina na staklenom podu..Rekla je – kukavica si, jer ne zeliš biti muško.. Ustao sam da skvasim stopala leđima okrenut ka zalasku sunca..Znala je gde treba da me udari..na moj već istrošeni ego sapran od ludila..gledao sam je obasjanu suncem dok su se reči nizale sa njenih usana..jedna za drugom, kao plima hrlile su prema meni..Bila je jaka, sigurna u sebe, u svako slovo koje se slivao sa njenih labia..Bila je ona, jedna od najboljih..savršenih..jedina od…i verovala je u to..u svoj vrh piramide na kome se nalazila.. Seo sam na zrnevlje peska starog milion godina, sapranog od vode..Provukao sam tek ovlaš ruku kroz kosu boje meda..na tren..Zadrhtala je jako..ućutala..privukao sam joj glavu na grudi..tresla se još jače tu..sklupčana..znajući da je sve samo maska..da je tek na dnu piramide onog što je mislia da je..da svako može biti muško, a tek poneki..Sada sam bio siguran da je red na mene…